Фељтон о Бранку Радичевићу Ненада Грујичића рађен је да широј читалачкој публици на популаран начин приближи личност песникову................
Зилхад КЉУЧАНИН
Књига Ненада Грујичића „Бранко, песник младости“ (Књижевна заједница Новог Сада, 1984. год.) на свега педесетак страна, али зачуђујуће исцрпно, даје нам „скицу за животни портрет“ једног од највећих пјесника овог поднебља – Бранка Радичевића.........
Драгомир БРАЈКОВИЋ
Фељтон Ненада Грујичића Бранко, песник младости, писан популарним стилом, и нема намеру да нам неким сензационалним открићима покаже како ово или оно не знамо о Бранку...............
Љубица ПОПОВИЋ БЈЕЛИЦА
Вратити се песнику као што је Бранко Радичевић, у настојању да се осветли његов кратки животни и песнички пут, није нимало лак посао..................
Боро КАПЕТАНОВИЋ
Поводом сто шездесет година од рођења једног од наших најславнијих и најбољих пјесника свих времена Бранка Радичевића, новосадски Дневникдонио је у тринаест наставака изузетно занимљив и руком мајстора писан фељтон Ненада Грујичића............
Зоран М. МАНДИЋ
Књигу Прокрустовапостеља Ненад Грујичић замислио је као избор критичких текстова (огледа, критика и приказа) које је у периоду од две године (1986?88)
објавио на страницама Летописа Матицесрпске, Књижевне речи и новосадских дневних новина Дневник.........................
Михајло ПАНТИЋ
Грујичић спада у релативно мали број песника своје генерације који се баве и критиком, и то на особен начин. У чему је та особеност?.....................
Васа ПАВКОВИЋ
Ненад Грујичић пише када је изазван, подстакнут, дирнут нечим. Текст Неостварени критичар Вук Караџић, премијерно штампан у години Вуковог јубилеја, произилази из критичареве потребе да се супротстави лажним континуитетима...................
Новак КИЛИБАРДА
Рукопис Ојкача јесте антологијски избор десетерачких, разнолико римованих, дистиха, тзв. ојкача. Изабрани текстови су многоструко значајни.........
Драгомир БРАЈКОВИЋ
Да објављивање, тумачење и преиспитивање наше књижевне баштине, срећом, није више само ствар књижевних историчара и теоретичара, то су делатно показали многи наши песници....................
Стеван ТОНТИЋ
Основни емоционално-душевни садржај ојкаче Грујичић види у сјетно-меланхоличном, тужном и тамном расположењу, у својеврсном трагичном осјећању живота................
Живан ЖИВКОВИЋ
У потрази за пореклом ојкаче, за њеним сродством са релативно проученим бећарцем, за њеном поетиком и естетско-етичким досезима, песник и есејиста Ненад Грујичић проучио је све релевантне изворе.....................
Ранко РИСОЈЕВИЋ
Рукопис Ојкача, Ненада Грујичића, је превасходно творевина једног пјесника који је, попут многих других пјесника......................
Желидраг НИКЧЕВИЋ
Грујичић изванредно анализира микроструктуру одабраних примјера, откривајући запретани смисао и тамо гдје се, на први поглед.......................
Милутин ЂУРИЧКОВИЋ
Просто је запањујуће колико у тим десетерачким двостиховима има метафоричности и језичких обрта. У том смислу, разумљиво је што налазимо мноштво архаичних речи, односно..........................
Славица ГАРОЊА РАДОВАНАЦ
У мало истраживаној усменој лирској форми, двостиху или бећарцу, збирка Ненада Грујичића представља несумњив допринос.......................
Милош АПРИЛСКИ
С каквом је љубављу, марљивошћу и понирањем у наоко скривене дубине народног духа крајишког Грујичић кренуо у авантуру......................
Дејан ТАДИЋ
Основно формално-стилско одличје ове врсте тужно-веселе народне песме (оба расположења равномерно су уплетена у стихове), јесте римовани двостих..................
Димитрије ГОЛЕМОВИЋ Ојкача Ненада Грујичића, чудесна је књига. Изнедривши на светло дана прегршт бисера народног усменог стваралаштва, она је постала својеврсна енциклопедија...................
Ојкача! Њено височанство, Ојкача. При помену њене висости обично се – прво се, ствара и поима слика, представа, њене пјесничке димензије и то првенствено народа који себе с поносом и кога други називају Крајиšници. Но, Ојкача за тај свијет није само пјесма и можда не бисмо погријеšили ако би рекли да је та Ојкача, да је та пјесма за њих све. С њом се рађало, дјетињало, момчило, женило и удавало, живило, умирало и васкрсавало. Тек са том необичном попијевком Крајиšки народ, Срби из Крајине су комплетни, тек су с њом из цијела.
Ова књига није антологија. Она је алманах стихова, својеврсни бедекер кроз „песничке пределе“ едиције „Стражилово“. У новембру 1970. године, изашао је први од укупно тридесет осам бројева листа „Стражилово“, који је, тако, наставио традицију истоименог листа што је с прекидима излазио у Новом Саду од 1885. до 1894. године, у време када су на овим просторима цветали и гасили се многи листови и часописи за забаву, поуку и књижевност. Први број старог „Стражилова“ изашао је 3. јануара 1885. године. Оснивач и уредник био је Јован Грчић, а дружину око њега сачињавали су Ђорђе Магарашевић, Ђорђе Дера, Милан Савић, Милан Јовановић и Стеван Милованов. „Стражилово“ је престало да излази 1888. године када се ујединило с „Јавором“ који је уређивао Илија Огњановић-Абуказем..........................
Живко МАЛЕШЕВИЋ
У читалачким рукама је књига „Плес у негвама“ која песника Ненада Гријичића открива као књижевног критичара-теоретичара, ствараоца чији уметнички сензибилитет и поетичка самосвест показују како је традиционална подела на писца и критичара.......................
Бранислав ПЕТРОВИЋ
Есејистички текст Ненада Грујичића, песника, под називом „Мушки и женски принцип“, „о слободном и везаном стиху, и о још понечем'.......................
Павле ПОПОВИЋ
Појава књиге критика и есеја метафоричног наслова Плесу негвама песника Ненада Грујичића, познаваоца његовог дела не изненађује него уверава да се његово стваралаштво врло успешно шири и на критичко?есејистичко поље..................
Хаџи Драган ТОДОРОВИЋ
Најновија књига Ненада Грујичића „Плес у Негвама“, књига која ће многе обрадовати, некима засметати, неке испровоцирати, а појединце и наљутити, свакако је књига............
Драгољуб СТОЈАДИНОВИЋ
Пожелите ли да почешете језик, кад вас засврби, и кажете оно што сви прећуткују или се праве луди, као да се није ни догодило, узмите ову књигу новосадског песника и критичара Ненада Грујичића „Полемике и одушци“ и видећете да је.........................
НебојшаЋОСИЋ
Књига Ненада Грујичића „Полемике и одушци“ садржи 24 полемике настале различитим поводима и 18 есеја, критика и записа. Из ауторове напомене на крају књиге схватамо да су текстови оба дела књиге објављивани у периоду од 1985. до 2004. године у књижевној периодици.........................
Желидраг НИКЧЕВИЋ
Полемишући, као и пјевајући, Грујичић води рачуна да сачува изворну (скоро тјелесну) снагу и музикаланост, да их ослободи и разигра у свакој могућој прилици.....................
Златко КРАСНИ
Очекивати од крхког лиричара да буде Херкул и почисти, прочисти, бар мало проветри Аугијеве штале савремене српске поезије било би једнако што и упитати се да ли би тај посао био више залудан или заметан....................
Откако је писане ријечи расправља се о надахнућу и томе да ли се, нужно, мора стварати под његовим диктатом. Управо у том домену, на први поглед површно, а заправо изразитије него било гдје друго, постоји крупна разлика између лирика и прозаисте. Надахнуће првог познаје еруптивну страст која се роди у тренутку доводећи пјесника, за трептај ока, до неслућених висина. Оно долази када је њему воља, а поета се или ћутке покорава тој сили, временом учећи једино како да гушће исплете мрежу за њено хватање, или покушава да је залукави, попут каквог научника у експерименту, вјештачки производећи услове за њено појављивање............................
У чувеној едицији „Одговори“ Милош Јевтић књигом разговора са књижевником Ненадом Грујичићем насловљеном „Живи звуци Ненада Грујичића“ досегао је готово невјероватну бројку од 179 књига. Оволиким бројем наслова, дугогодишњи новинар и уредник емисије „Гост Другог програма“ Радио Београда урадио је посао достојан једне институције. Три деценије, сваке недјеље, од шест до седам увече, Милош Јевтић је био домаћин плејади наших стваралаца, понајвише умјетника и научника из цијеле бивше Југославије а и неколико значајних иностраних гостију..............................
Књига „Живи звуци Ненада Грујичића“ слиједи концепт аутора Милоша Јевтића који је успјешно примијењен и у разговорима са другим значајним личностима. Напоменуо бих само нека књижевна имена са крајишких простора као што су Бранко Ћопић, Стојан Ћелић, Младен Ољача, Душко Трифуновић и други. Колекција, Одговори, позната је јавности и бивших југословенских простора, али је наставила своју присутност у јавности и касније, све до данас, захваљујући истакнутом публицисти, Милошу Јевтићу који је у објављивању оваквих књига видио, и види, своју личну мисију која се огледа у томе да нам приближи непознато из живота познатих....................
Мирко ВУКОВИЋ
Већ првом реченицом свог романа „Мужа душа“ (оставимо ли по страни његов пролошки мото), Ненад Грујичић мајсторски постиже најмање три ствари, прецизно постиже и згађа најмање три циља.............
Радомир Д. МИТРИЋ
Онај приповједачки стил који је Грујичић приказао у књизи приповједака Причеиз потаје (Прометеј, Нови Сад, 2007), у Мужи душа је изнивелисан у форми романа, који за тему има потку љубави и страсти у којој ликови пролазе кроз различите моменте, све до катарзичног обрта који им разријешава судбине...........
Светлана КАЛЕЗИЋ РАДОЊИЋ
Један од чувених закона физике гласи: Свјетлост се може кретати и као честица и као талас. Ако га преведемо на језик литературе он би изгледао овако: Прави стваралац се може изразити и кроз поезију и кроз прозу...........................
Петар В. АРБУТИНА
Роман о љубави и опсенама, о искушењима и прочишћењу. Наратор основне линије приповедања у коју је вешто похрањено „знање“ романа, уједно и главни јунак........
Драгољуб СТОЈАДИНОВИЋ
Необичан наслов.
Мужа је чин, сасвим одређен, свакодневни, механички, паорски чин. Како то писац замишља да се могу и да треба мусти људске душе и то у тренутку кад се то, у роману, управо и непрестано, што би се рекло без паузе и одмора, чини?.......................
Милица ЈЕФТИМИЈЕВИЋ ЛИЛИЋ
Са двадесетину објављених наслова, Ненад Грујичић се сврстао у веома плодне и жанровски разуђене писце што му обезбеђује значајно место у савременој српској књижевности...........................
У новој прозној књизи Ненада Грујичића сусрећемо се са циклусом приповедака Незнанци, љубавним причама са призвуком мистерије, где се љубав чини као вечита непознаница, где се никад до краја (или уопште) не зна ко је онај дуги или трећи, сви су странци у њој, али је она зато чиста, изван сазнања јер се не може раскринкати. Љубав је пак феномен свима знан. Хумористичко-иронијски, али и лирски аспект овде долази до изражаја.
Када се неко зарази вирусом прозе – дуго се лијечи стварањем, све и када је пјесник у питању. Из пера Ненада Грујичића, последњих година, паралелно са поетским књигама, појављују се и прозне. Након кратких прича, услиједио је роман, да би се својим најновијим остварењем, Причама за романе, поново вратио свом прозном изворишту.
Ненад Грујичић је првенствено песник, а колико постојан сведоче бројне његове збирке и њихово учестало преплитање са свешћу о поезији, потеклој из пера познатих критичара и песника, старијих и оних који су тек закорачили тим путем. Иако бављење прозом Грујичићу није страно ( Приче из потаје и роман Мужа душа), ипак би се Приче за романе могле схватити као један нови колосек, али на којем и даље остаје видна препознаљива посвећеност бићу књижевности у њеним темељима.
ОВО ЈЕ КЊИГА: прича, аутора чији је опус већ три и по деценије превасходно песнички. Грујичићев „излет у прозу“ је занимљив и необичан, карактеришу га хумор, гротеска и иронија, ликови у замршеним односима међусобне привлачности и одбојности, искошена и темпераментна позиција наратора коме је близак магијски реализам
Има писаца који не трпе један жанр, који неће један књижевни колосек; на свом земљишном поседу никад не саде само једну врсту биљака. И многи тако остављају видне трагове у нашој литератури. Величина писца, ако је даровит, може се остварити у сваком послу којим одлучи да се бави.
Пред нама се расклапа нова књига Ненада Грујичића, сачињена од укупно осамнаест прича, подијељена на двије равноправне цјелине. Њена композиција, као што можемо на први поглед запазити, уредно је избрушена и чине је два циклуса: Незнанци и Магареће приче, који су свој извор открили у шуми стварног живота
Човекова потреба да изрази мисли и осећања досегла је поезијом свој највиши естетски и логички опсег који се може уопште предочити писаном речју. Песник може да пише без потребе да се обраћа читалачкој публици; почесто и јесте тако. Јер, он тражи сазвучје са Апсолутом или Богом. Ма колико изгледало да је песник слободан у својој појавности, он је самим рођењем у некој култури одређен и усмерен на путу свога стваралаштва.
У критичком осврту Здрав и освештен дух на Антологију српске поезије (1847-2000) Ненада Грујичића, Андреа Беата Бицок дала је дефиницију појма антологија. Ова ријеч грчког поријекла дефинише се као збирка одабраних, нарочито лирских пјесама, уопште: збирка сваког штива одабраног према нарочитим мјерилима и сврхама, али и као брање цвијећа, цвијетњак, те као збирка најљепшега.
Човекова потреба да изрази мисли и осећања досегла је поезијом свој највиши естетски и логички опсег који се може уопште предочити писаном речју. Песник може да пише без потребе да се обраћа читалачкој публици; почесто и јесте тако. Јер, он тражи сазвучје са Апсолутом или Богом. Ма колико изгледало да је песник слободан у својој појавности, он је самим рођењем у некој култури одређен и усмерен на путу свога стваралаштва.
Буквални превод грчке речи АНТОЛОГИЈА, знамо то сви, јесте БРАЊЕ ЦВЕЋА, ЦВЕТЊАК. У раскошном поетском „парку“ г. Ненада Грујичића налазе се, наравно, најлепше строфе овога, емоцијама богатога, поднебља; разиграности (н)ове књиге доприносе етаблирани уметници – бардови, али и млађи ауторски изданци, израсли у пукотинама културнога „асфалта“...
У издању Бранковог кола, појавила се обимна „Антологија српске поезије (1847—2000)“ Ненада Грујичића – период од Бранка Радичевића до Дејана Алексића. Година 1847. иначе позната је по великом значају за развоју српског језика и књижевности (поред Бранкове прве књиге пјесама, исте године су објављени и Вуков превод Новог завјета и Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића), тако да ова добро нам дошла антологија
Антологија Ненада Грујичића је једна од оних које се у критици сматрају интегралним. Она обухвата српско песништво од просева модерне свести у српској песничкој имагинацији до дана данашњег и предочава ширину и богатство свега онога што је та имагинација кроз векове успела да нам дâ.
Свака антологија, смислено и вредносно, дводимензионална је појава. Најпре, доноси нам увид у благо песничке традиције у одређеном временском пресеку, у ком специфично наглашава стиховна остварења што нуде свевремено, увек актуелно и безмерно искуство света које камено одолева новим и увек другачијим контекстима у којима постоји.
О „Антологији српске поезије (1847—2000)“ Ненада Грујичића може се говорити веома дуго и на много различитих начина. Антологије су све чешће и све обимније. Грујичићева је, колико знам, обимом највећа.
Читалац најновије „Антологије српске поезије (1847—2000)“ Ненада Грујичића неминовно ће — и кроз свих њених скоро хиљаду страница — имати саучеснички однос и активан дијалог. Мислим да се скоро није појавила (у овим оскудним временима), раскошнија књига, у издању и са логом Бранковог кола
Када ме је Ненад Грујучић, у једном електронском писму, замолио да говорим, у Банском двору у Бањој Луди, на промоцији његове Антологије српске поезије, поглед ми је пао на ову раскошно опремљену и изузетно лијепу књигу, и оживио једно помало запретано сјећање из студентских дана.
Ове године Бранково коло свечано обележава 165. годишњицу објављивања прве књиге песама Бранка Радичевића у Бечу, поред осталог и особеним стваралачким подухватом — Антологијом српске поезије (1847—2000).
Антологија српске поезије (1847-2000), коју је приредио наш познати књижевник Ненад Грујичић, а издало Бранково коло (2012), представља изузетно важно дело за српску књижевност и културу. Међаши ове антологије „интегралног типа“ (како је одређује Михајло Пантић) јесу 1847. и 2000. година.
„Свака антологија је добра. Чак и она која није добра“; написао сам ово прије више од шест година, када сам у тадашњем „Гласу СРПСКОМ“ имао књижевну рубрику. (То је, још, било вријеме кад је ГЛАС био „Српски“, а не „Српске“; док је имао књижевну рубрику, и док је био „државна новина“-плуралиа тантум! Односно, док су и мене позивали на сарадњу: имао сам скоро три године књижевно-есејистичку рубрику – како сад сви воле да крсте „колумну“ - а звала се АЗ-Буковник.)
Пред нама се, несумњиво, налази једна антологијска антологија, која заслужује такав назив по много чему – и по својој дубини и по својој ширини. Њен приређивач, Ненад Грујичић, као песник и есејиста, могао је са обе духовне стране, стране мишљења и стране певања, да сагледа век и по српске поезије у пуном богатству и разнородности.
Читајући, поред осталог, оштре и надасве духовите полемике у овој књизи, лако се да закључити да је Ненад Грујичић карактерна и неподмитљива личност, која је увијек, свим срцем, на страни истине; у стању је да на вјешт и култивисан начин брани ставове, да чврстим, поткрјепљеним и оригиналним аргументима потуче своје сабесједнике (опоненте) и напросто их остави без текста.
Има ретких књигâ које аутора прикажу у целини своје литерарне остварености и – самосвојности. Још ређе су оне у којима осећамо и мелодију песничке речи, и есејистички размах, и хроничарско-путописну приврженост детаљу и – аутентичан полемички дух. Несумњиво, таква је књига Руку на срце Ненада Грујичића, објављена ове године у издању Службеног гласника, у едицији „Пропланци есеја“, недавно овенчана престижном наградом „Браћа Мицић“.
Пред нама су сабрани есеји и полемички текстови Ненада Грујичића, који носе несвакидашњи наслов, „Руку на срце“, узречица непосредна колико и записи и подсећања из прошлости – садашњости – који и чине штиво занимљивим, баш као да је реч о чему изговореном тек пре пар тренутака.
Појавила се књига сећања, полемика, есеја, записа и путописа песника Ненада Грујичића под насловом „Руку на срце“. Издавач Службени гласник уврстио ју је у библитоеку Уметност и култура, а у колекцији Пропланци есеја. Стављајући руку на срце аутор нам предочава своју више од три деценије дугу борбу и трајање на књижевној позорници у представи радног назива мој живот.
Књига Ненада Грујичића, „Руку на срце“, говори оригиналним гласом непоткупивог поборника истине, духом аутентичног песника, прозаисте, критичара, полемичара, антологичара, есејисте и путописца. Различитим регистрима, а увек у дискурсу истине, Грујичићева реч демистификује подмукле духове српске књижевне и културне сцене,
Зло је одувек опасан такмац добру, као што је и заборав крвни душманин памћењу, поготово под српским кровом, па отуд није наодмет поновити, и непрестано понављати, оно што је познато.
Знано је да се скупе, високом ценом плаћене речи находе у Књижевности, напосе у врхунској Поезији.
А управо у књизи коју вечерас представљамо, Антологији српске избегличке поезије “Прогнани орфеји“, логују најскупље речи у савременој српској поезији.
„Прогнани Орфеји“ – антологија српске избјегличке поезије Ненада Грујичића, болно нас подсјећа на недавну прошлост, коју из ко зна којих разлога потискујемо, одмичемо, замагљујемо, а страдалници су свуда око нас. Избјегли, расељени, пресељени, прогнани пјесници са подручја Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије свједоци су трагедије која је задесила Србе половином и крајем двадесетог вијека.
Питање, које на самом почетку морам поставити себи, те аутору антологије и вама који сте нашли стрпљења да нас вечерас саслушате: Коме је намијењена избјегличка култура? Да ли, прије свега, њеним актерима као мелем на рану? Или онима који ће уљуљкани у топлини дома читати ову књигу?
Овдје сам да прозборим коју о антологији Пјевај, ори, прозоре отвори, с поднасловом Крајишке ојкаче, изузетно драгоцјеној књизи Ненада Грујичића. Пјесник, књижевник, антологичар, изузетан културни прегалац, и сам врстан њихов пјевач у приватним приликама, у шта сам имао радосне прилике да се увјерим, Ненад Грујичић је сабрао ојкаче, поговор, напомене и биљешке им написао.
Проф. др Љубомир Зуковић
ОЈКАЧА ИЛИ ПЈЕВАЈ ОРИ, ПРОЗОРЕ ОТВОРИ
Нисам се посебно бавио ни бећарцем ни ојкачом, које лично сматрам, најблаже речено, блиском родбином, готово братом и сестром. Ово, пре свега, с обзиром на оно што је поезија у њима, а то је, ваљда, и њихов најбитнији елеменат, примарна константа, како је тачно означио Ненад Грујичић. То је и најбитније, макар за нас који се, на овај или онај начин, бавимо књижевношћу. Различитим облицима њиховог мелодијског изражавања нека се баве музиколози. Они то увелико и чине. Пристао сам да се вечерас нађем овде у овој улози не зато да бих казао о овој врсти колективног стваралаштва нешто ново и непознато, него, првенствено, зато да бих поздравио један уистину хвале достојан догађај. Односно појаву књиге од равно 2000 ојкача под насловом Пјевај, ори,прозоре отвори. Опремљену виспрено сроченом студијом о том виду усменог стварања и свим битним подацима корисним за његово боље разумевање.
Стеван Тонтић
УЗ ЈЕДНУ АНТОЛОГИЈУ ОЈКАЧА
Као велики, неизљечиви заљубљеник у народну пјесму, посебно у завичајну крајишку ојачу, Ненад Грујичић има разумијевања не само за префињене лирске ноте (којима зна и да се одушеви), већ и за повремену грубост, сировост и ласцивност ојкачког пјевања, због чега то пјевање многи скоро па потцјењују. (Аутор констатује да ни Вук Караџић није много марио за ову врсту кратких пјесмица – посебно бећарца.) Грујичић иза таквих, „неумивених“ примјера стихова не види некакву злу намјеру, неприхватљиву дрскост или простаклук пјевача, већ простодушно ослобађање језичког или пјесмотворног нагона који руши моралистичке и пуританске забране. А ојкача обилује и неочекивано суптилним лирским просјајима, с чежњивом емоцијом љубавног спајања, и жестоким провалама изазивачког или бруталног еротизма. То су два супротна канала за „одушке“ овог пјевачког нагона или темперамента. Овај други екстрем чешћи је, наравно, у мушком него у женском пјевању. Али ојкачки језик је у основи „невин“ јер је - природан.
„Читај Тракла“ (Никад ништа од тебе бити неће) је драма о песнику. О почецима његовим. О редакцијским колегијумима и хипокризији уредника. О надменим, испразним наклапањима умишљених поета и хвалиоспевима које им упућују зависници и још испразнији истомишљеници. О ставу и вери у моћ непатвореног певања и мишљења. А њена драж, опет, у томе што ју је написао песник, Ненад Грујичић, који се и сам, претпостављамо, морао сретати и сукобљавати са појавама истим или сличним.
Драма „Од нечега се мора живети“ написана је на основу конкретних увида у позицију младих глумаца наспрам „вишег“ новоа позоришног царства. То је кардиограм душе младог глумца спрам позоришних редитеља, управника и и других моћника у дотицају са политичким естаблишментом. Како добити нову улогу, да ли је одбити, како се носити са процесом рада пре премијере, а потом играти успешно, и опстајати. Непрестане сумње у себе, да ли је глума животни позив или је млади глумац залутао у ту „лепу џунглу“ где бораве не само вукови и змије, већ и вукодлаци и вештице.
Док се за роман, у идејном погледу сматра како се снује од почетка према крају, драма се креће од краја према почетку.
Неки сматрају да је позориште попут ратне вјештине. Грујичића иза кулиса овог комада занима позиција младих глумаца у свијету позоришног царства, а позорница је коначно и свијет око нас у коме сваки дан изнова наступамо слободом воље.
„То је кардиограм душе младог глумца спрам свемогућих позоришних редитеља, управника и других моћника у дотицају са политичким естаблишментом. Како добити нову улогу, да ли је одбити, како се носити са процесом рада пре премијере, а потом играти успешно, и опстајати. Непрестане сумње у себе, да ли је глума животни позив или је млади глумац залутао у ту лепу џунглу где бораве не само вукови и змије...“ открива аутор.
Растко Лончар, уредник
У зборнику Стваралаштво Ненада Грујичића, сабрани су радови учесника Округлог стола у Карловачкој гимназији, одржаног 21. марта 2023. године на "Пролећним Бранковим данима". Радови су разноврсни - од научних и есејистичких, до пригодних текстова који су прочитани у другим приликама, а овде су штампани први пут.
Читајући, поред осталог, оштре и надасве духовите полемике у овој књизи, лако се да закључити да је Ненад Грујичић карактерна и неподмитљива личност, која је увијек, свим срцем, на страни истине; у стању је да на вјешт и култивисан начин брани ставове, да чврстим, поткрјепљеним и оригиналним аргументима потуче своје сабесједнике (опоненте) и напросто их остави без текста.
