Nenad Grujicic, direktor brankovog kola, pesnik, 063-827-2-588

Poezija je nesumnjivo neprekidna upitanost, nemir koji tinja u biću pesnika i stalno traži razrešenje, odgonetku. Stoga je mnogo pesničkih knjiga koje su zapravo poetizovanje suštine i fenomena poezije, granica do kojih pesma može da dosegne, kuda sve poetska misao može da odvede, do koje mere je pesnik slobodno biće ukoliko je primoran da se odazove pesničkom činu (a često jeste) i slično. Poezija je i mogućnost da se o mnogo čemu postavi pitanje, potvrđuje to i najnovija zbirka Nenada Grujičića, i da se mnogima odbrusi, odnosno da se nedvosmisleno ukaže na anomalije i podlosti kojih je previše u vidnom krugu pesnika, pa i da se bespoštedno naruga i sebi, svojim zabludama i previdima.
Zbirku Živa duša Grujičić je komponovao iz tri sonetna venca, čiji su naslovi Dušo, Dušak, Poezija i pet ciklusa pesama slobodnog stiha, samostalnih soneta, tercina i distiha, čime je ostvario ritmičnost i ponovo potvrdio umeće vladanja formom. Zapravo je na neki način primenio pesničke obrasce koje je koristio u svojim prethodnim zbirkama. No, veza sa knjigama koje su nastale pre ove nije samo formalna i tematska, nego i suštinska, konkretna. Pesnik i organski povezuje svoje stvaralaštvo u jednu celinu. Poslednji sonetni venac u zbirci, Poezija, neka je vrsta njegove Žive duše, jer je naslove pojedinačnih zbirki ujedinio, uzglobio u telo sonetnog venca, u jedan oblik i tako vrlo sažeto formulisao sopstvenu poetiku koja je sublimisana u naslovu knjige.
Živa duša je imenovani supstrat pesnikovog bića i bića pesme, a posredno i bića sveta koji ulazi u pesmu. Da se na čas setimo stihova Fernanda Pesoe iz zbirke Poznati stranac, koji su vrlo uputni za razumevanje Grujičićevog odnosa prema poeziji: „Svi mi imamo dva života: istinski, koji snivamo u detinjstvu, / i sanjamo dalje, kao odrasli, kroz neku izmaglicu, / lažni, koji živimo u zajedništvu s drugima / i koristimo ga u praktične svrhe“... Jedna od tih svrha bi mogla biti i njegovo poetizovanje. No, da se vratimo sonetnom vencu Poezija. Evo stiha koji upućuje na Pesoino poimanje značaja detinjstva za čitav kasniji život: „Detetom bejah kad pesmu zazivah“, u sledećim stihovima nalazimo potvrdu snivanju života: „Jezerski vali srebrli mi dušu, / zora i rosa hranile samoću“. Već u trećem sonetu nailazimo na stihove koji otkrivaju lažni i jalovi život proživljen s drugima u smislu u kome ga i Pesoa shvata: „Kritike, javnost, prijateljstva gorda,/ uzmak u sebe, gresi na pomolu“, i tako dolazimo do poslednjeg stava da taj život koristimo u praktične svrhe: „Evo i sad gugučem veselo / u odi gde se nov jezik bokori, / gde pesma sama sebi jeste jelo / a pisar ?slugu vruća žeca mori“. Kao što smo već rekli – svrha je, pored ostalog, stvaranje novog jezika, pesničkog univerzuma u kojem se pesnik samoartikuliše i portretiše, ali koji mu pomaže i da dosegne nove prostore saznanja koji nisu dostupni racionalnoj svesti. Stihovi iz desetog soneta to najbolje ilustruju: „Gde li se klate snovne paralele,/ svetovi ini i njini pandani, / Da li su ikad neke reči smele,/ da pesmom kažu gde su im majdani“.
Završni stih ovog katrena otvara još jednu dimenziju kojom se Grujičić bavi u ovoj zbirci (i ne samo njoj) – poreklo reči, poezije, logosa i implicite iskazuju kao Božja naredba, kao nužnost da se pojmi „da je pesništvo darak od bogova“, odnosno da je pesnik unekoliko povlašćen jer mu bavljenje pesmom omogućava i sagledavanje viših suština, susret sa Tvorcem svega, sa dušom koja je drugo ime za večno živo.
Grujičić, zatim, polemiše sa pesnicima koji poeziju poimaju samo kao veštinu, stihotvorenje za koje je dovoljan samo intelektualni napor, pesnicima koji se nisu ogledali u sonetnoj formi koju Grujičić smatra pesničkom pobedom, odnosno vrhuncem pesničke ostvarenosti. Pošto se on višestruko potvrdio u toj pesničkoj pobedi čitalac očekuje da iza toga sledi neka vrsta likovanja ili bar zadovoljstva zbog te pobede, međutim ništa od toga. Naprotiv, pesnik se prilično grubo obračunava i sa sopstvenom sujetom i zanosom i moli pesmu da „isceli govor kog taština preči“, jer pesnik je pomalo medijum preko koga se otkrivaju „gnezda gde se legu reči“. Poezija je, poznato je, višestruko obogatila pojmovni, književni i jezik svakodnevlja, što je njena još jedna svrha, kao što joj je svrha, kaže u jednom stihu Grujičić, „da čoveka odvede do groba“, odnosno da osmisli život kao put ka ništavilu, da mu pomogne da pronađe smisao koji se očituje u stvaranju i izgrađivanju nečega plemenitog kroz upoznavanje sebe i korigovanje sopstvenih mana i zabluda.
Živa duša Nenada Grujičića je skoro u celini pesma o pesmi. Ipak, izdvajamo stihove koji su svojevrstan postament Grujičićeve poetike: „Tako i pesma traži jednostavnost, / jer sama sebe u tajcima piše“. Navedeni stihovi traže da razmotrimo određenja koja je pesnik uznačio. Šta bi se u ovom slučaju moglo podrazumevati pod jednostavnošću? Da li je pesnik mislio na sadržinu ili formu, i da li je sonet odgovor na to? Možda je mislio na leksiku, na zavi čajni idiom, na ono što je i suštinski deo pesnika. Posle toliko knjiga u kojima je svom iskazu prilagođavao najrazličitije versifikacijske okvire, jednostavnost je došla kao prirodna posledica. Deo stihovnog iskaza koji se odnosi na „nadahnut časak“ saglasan je sa još nekoliko drugih stihova. Da pomenemo samo ovaj: „Pesma se nikad ne piše na silu“, što sve upućuje na Grujičićevo dvostruko razumevanje pesništva: i kao rada u jeziku, ali i kao intuitivnog otkrovenja sadržaja, epifanije smisla za što se u nekoliko mahova zahvaljuje Mariji, koja je posredni prenosnik božanskog duha čime se proširuju značenja poezije kao entiteta, ukazuje na njenu izvesnu sakralnost („da mi budeš manastir u jeziku“), ali i podseća na to da u vremenu ratova i nemorala mora da brani sebe „ironijom, humorom crnim, satirom, groteskom, sarkazmom“ (ovo je takođe deo stiha), što je sve primenjeno u ovoj zbirci i čime je posredno sve kazano o životu (kojeg treba da je što više). Na ovaj način stigli smo do trećeg dela poetičkog stava, koji je implicite sadržan u mnogim pesmama i knjizi kao celini. Prisutan je život i faktički: rat, bombardovanje, zbegovi i politički muk posle njih, kako čitamo u jednom stihu, zatim toponimijski Beograd, Novi Sad, Krajina, Bosanski Novi i slično. Zatim prisutni su i mnogi biografski detalji vezani za pesnikovo detinjstvo, porodicu, ljubav, esnaf...
Ostaje još da dotaknemo poslednji deo formulisane poetike u navedenoj strofi: „Ona zapravo i nije za javnost/ jer samu sebe u tajcima piše“. I ovde je, takođe, reč o dvosmislenom iskazu. Naime, čini se da je u njemu prisutna izvesna dihotomija da pesma jeste za javnost samim tim što je pesnik iz svog sveta izgoni u javnost kada ona više nije deo lične ispovesti već nezavisna celina kojoj su uznačene određene intencije koje mogu biti čak i oprečne piščevim, a opet i tu dolazi do Grujičićevog implicitnog određenja poezije kao žive duše sveta, koja se oglašava kroz stvaraoca, kroz pesmu kao fenomen, pa čak i kroz ojkaču, odnosno folklor, pesmu koja u narodu oduvek postoji, a koja se javi u tišini i daruje radošću i smislom, koja ne mora nužno da se publikuje i preda drugima. Dušin zdenac je upravo sintagmatsko određenje za mesto gde po Grujičićevom poimanju niče pesma, a pomaže mu da pojmi dubinu bića pesnika koje je u neposrednoj vezi sa bivstvom, i koji omogućava da se dotakne Apsoluta preko kojeg se želi doreći.

U naslovu smo naglasili da je ovo i „pevanija o jadnoj dragoj“ a na ovu formulaciju naveo nas je sonetni venac Dušak, u kojem susrećemo novo poglavlje pevanja o ljubavi kod Nenada Grujičića, ali i za to se očigledno postarao život, a pesnički subjekt se dakako našao u zamci: „Rado bih opet o ljubavi lično“, kaže poverljivo u prvom sonetu venca o naličju ljubavi, a završava ga podvlačenjem želje da i dalje peva o ljubavi afirmativno, međutim „Rado bih opet o ljubavi lako / al' ovaj slučaj drukčiji je malko“. U ostalim sonetima sledi skoro veristička priča o „jadnoj dragoj“ i o „pesniku koji nabasa na staru formulu: na ovom svetu sve na kraju splasne“. Vidno je da pesnik ironizuje sopstvenu predanost ljubavi koja je bila zabluda, i bodlerovski slika svoje cveće zla, poetizujući jedno novo iskustvo ljubavi kao varke.
Elem, pred čitaocem je knjiga raznovrsne tematike koja potvrđuje pesnika veštog da svom jezičkom tkanju da odgovarajuću formu, pri čemu se ponovo koristi umetnutim rečenicama, zagradama, lomljenjem stiha i postiže veće efekte bilo na značenjskom, ritmičkom ili melodijskom planu, da primenom redukcijskog postupka sažima jezički materijal. Zbirka je i iskorak iz dosadašnjeg pevanja, ali je istovremeno i svojevrsna sinteza pesništva u kojem se pokatkad u leksici ili tonu svesno osećaju Zmaj, Radičević, Laza Kostić, Ćopić... I Kočićev duh provejava kroz prozodiju, s tim što se takvoj leksici daju nova, često ironijska značenja, te ih Grujičić nanovo aktuelizuje i vraća u moderan pesnički kontekst, što je poseban kvalitet ove knjige. Ako je u zbirci Živa duša prisutno i ponešto „krupnijih reči“, možda i cinizma prema ženi, samoironijska komponenta to čini prihvatljivim i ne odvodi u negaciju života i ljubavi. Naprotiv, pesnik tako zagovara racionalniji odnos prema njima, duboko stvaralački određen pred svakodnevnim vrednostima, ali i intuiciji kao putu u nesaznatljivo.

„Živa duša“ je nova knjiga Nenada Grujičića, pjesnika i esejiste, književnog kritičara i antologičara, vrsnog i polemičara i analitičara, sastavljena od tri sonetna vijenca: Dušo, Dušak, Poezija i ciklusa raznoobličnih pjesničkih štiva, od minijatura do poema. Na oko sto stranica ove najpjevnije knjige koja mi se u ovom zlodobu otvarala, Nenad Grujičić je opjevavao svoju dušu, vodeći razgovor sa dušom, tako i sa poezijom i zavičajem. Ovo je prava knjiga izliznica duše, da iskrenija ne postoji u srpskom jeziku, u kojoj svaka riječ pjeva i služi muzičnosti Grujičićevih parnasovsko pjevnih jedanaesteraca i dvanaesteraca, tako da izgleda da je Grujičić svaku svoju poemu, minijaturu i svaki sonet prvo otpjevao svojim milozvučnim i moćnim glasom, kojim pjeva svoje čuvene narodske ojkače, pa ih po svom pjevu tek onda zalisao. Tako je i Milan Rakić prvo melodije svojih pjesama iskušao na klaviru, za kojim je bio meštar, pričao mi je moj profesor čuveni besjednik Raško Dimitrijević, kako je u njihovoj kući u Beogradu, ulica Dva bela goluba, Milan Rakić za klavir „sedao i svoje pesme osluškivao u njinim već unapred stvorenim melodijama“, pa ih onda pretakao u riječi, tek onda Kad srce zapišti, („Kad srce zapišti, misao je kriva“).
Pjesnik Nenad Grujičić je majstor sonetnog pjevanja. Objavio je dosad osam sonetnih vijenaca, samo u „Živoj duši" su tri. ''Sonet je pehar“, kaže Grujičić, i razvija onako svoju spiralu o sonetu: „Sonet je pehar u obliku krune, napunjen ambrozijom života i snova, a obrubljen je božanskim smaragdima muzike i jezika, uvek u novoj ulozi i snazi". Grujičić pjeva i kada govori o prozaičnim pojavama u svakidašnjici, sav je struna i spirala iz koje melodijaju raznovrsne melodije srpskog jezika.
U „Živoj duši“ Grujičićevoj pored soneta, triptiha sonetnih vijenaca, imamo pjesama i poema slobodnih stihova, još i tercina, a sve su pjevne kao i njegovi ronsarski soneti. U prividno romantičnim Grujičićevim sonetima susrećemo se sa dvopjevom protivurječnih stavova, suprotnih poetičkih škola – modernizma i postmodernizma. Grujičić priznaje da pripada postmodernističkom intervalu i kaže: „Postmodernizam posmatram kao temporalnu kategoriju i hronološku fusnotu s kraja ovog milenijuma. Međutim, s kreativnog stanovišta postmodernizam vidim kao virtuelni podsticaj potreban salijerijevskim nesrećnicima čiji talenat varira oko nule. Postmodernizam je privremeni egzibicionizam demonske opsesije samim sobom. On će uskoro, definitivno i zvanično postati jedna od tri nule koje nam donosi milenijumska dvojka, simbol suprotnosti, sukoba i pada“.

Koliko se u svojoj najnovijoj zbirci „Živa duša“ (Prosveta, 1999) Nenad Grujičić sadržinski nadovezuje na prethodne
zbirke soneta, toliko do besprekornosti (po meri mogućeg) izvodi ideju koja je naslovila njegovu ishodišnu knjigu pesama – „Maternji jezik“. U kontekstu savremene srpske poezije ovakvo iskakanje iz okvira kliširanih i izlizanih poetika, kojima dominira bukvalno shvaćena metafora „sveta kao đubrišta", u bukoličke krajolike prečistog maternjeg jezika vidimo kao korak ka „novoj sintezi“, onoj (kompleksnoj) jednostavnosti pevanja kakva se, na svu sreću, sve češće ukazuje na našem literarnom horizontu.

Nenad Grujičić je, reklo bi se, pesnik koji, ne posedujući dovoljno razvijen nerv za destruktivnost, niti dovoljno izraženu sklonost ka estetici ružnog, (pod izgovorom da se tako dolazi do nove lepote) deluje nesposobno da opseni prostotu – dakle staromodno, nevinonaivno i, shodno tome, u raskoraku ne samo sa danas merodavnim poetikama, već i sa samim duhom svog vremena. Ako se tako lišava zagađenog vazduha kojim nas taj duh okružuje, i time samoizopštava iz njegove sumorne klime, nameće se pitanje postoje li razlozi koji opravdavaju ovako visoku dozu anahronizma, i šta je to što pesnika privlači najizazovnijoj pesničkoj formi. Postoji li, možda, među svim tim zvonkim stihovima, i neki skriveni program koji bi potvrdio Horacijevu misao da ovde opet nije reč ni o čemu drugom do o sipanju novog vina u mehove stare?
I zaista, ova poezija se može čitati kroz prizmu autopoetičnog izlaganja, uz sve meditativno-melanholične, humorne, čak cinične ekskurse u naizgled drugačije moduse poetske artikulacije; mutatis mutandis, sve je u funkciji stvaranja odbrambenih linija i jačanja zaštitnih prstenova oko njegove Svetlosti i Svetosti, njegovog arhimajestetičnog prevashodstva – zlatnog soneta, carskog. Usamljen i Gord, on čuva tajnu sveta, svetu tajnu, predočavajući da je i logos, ona prareč označavala početak stiha, početak peva, pesme. Kao što sam pesnik kaže:
„Sonet je zvono izabranog reda/u kom stihovi zlate se odreda,/ on je pesniku carski čukundeda/kojega ljube darovita čeda./ /Zato – rimuj ga, ne boj se ozleda, /sonet je kruna, pesnička pobeda."
Braneći, dakle, sonet, on brani oblik u kome je pronašao živu dušu, „sestricu u mesu", ono što bi hteo „disati, disati do smrti“. Disati se tako razgovetno rimuje sa pisati. Pisanje kao disanje, disanje kao pisanje: braneći pesmu pesnik brani goli život.
A znamo dobro, dok posmatramo kako ističe godina, stoleće i eon da on ima od čega i od koga da ga brani. Čuvajući nepostojano tajstvo soneta, on na bombardmane sila tame odgovara belim, slobodnim stihom. I te malobrojne, ali tako slikovite lirske kaskade pokazuju i dokazuju sa kakvom se lakoćom tzv. spoljašnja forma preobražava u unutrašnju kako bi sasvim srasla sa samom supstancom pesme. Funkcija te nove forme postaje vidljiva tek ako obratimo pažnju na razvoj, gradacije, simbole, eufoniju i poentu. S iznenađenjem ćemo utvrditi da Grujičićev slobodni stih podleže identičnim zakonima poetike kao i njegov rimovani pandan. Dah istog tvorca, žig istog pečata, reči iz istog vrela raspoznaju se poput kapljica jedne iste reke u različitim poetskim oblicima još od prve pesnikove knjige. On dopevava, vidimo, jednu koliko istu, toliko uvek novu pesmu hoteći da svedoči, ali ništa manje i himnički slavi samu mogućnost pevanja kao najsuptilnijeg vida samootkrovenja, samospoznavanja, utapanja u opšte bez gubitka pojedinačnog.
U onim sonetima u kojima savršenstvo forme ne uzmiče pred semantičkim nabojem koji preti da je iznutra raznese, u tim treperavim, iskričavim, toliko živim prizorima prepoznaćemo nešto što i u nama samima traži svoj odraz, bićemo privučeni magnetizmom jedne žive struje pokrenute čarolijom jezika, ne bi li ugledali njen žubor i čuli njen izgled; a na kraju, postavši i sami nedovidni i nedočujni, naslutili more u koje se uliva.
A sve to dok se svet kao đubrište (i đubrište kao svet) iznutra i spolja opet obrušava na nas.

(2000)

Zbirka pesama Nenada Grujičića, Živa duša, pružila mi je, pored neposrednog čitalačkog zadovoljstva i jedno dodatno, intelektualno zadovoljstvo, a to je prepoznavanje identičnih opsesivnih tema i motiva koje sam i ranije sretao pri druženju sa Grujičićevim delom. Ta činjenica me je još jednom uverila ne samo u visok domet Grujičićevog pevanja, nego i u to da sam, ako ne na pravom tragu, a ono bar na jednom od pravih tragova u tumačenju njegove poezije – uostalom, taj jedan jedini pravi trag i ne postoji kada je reč o umetničkom delu koje u svakom slučaju prevazilazi svog autora.
S obzirom na to, ja se u ovom prikazu neću baviti onim što Živa duša donosi kao novo u doslovnom smislu te reči, a to bi bila nova tematska i tehnička rešenja, već ću se baviti novim, da ih tako nazovem, pesničkim odgovorima na neka od najvažnijih pitanja koja pesnik postavlja i sebi i čitaocu. Ma koliko to patetično zvučalo modernom uhu, ta pitanja jesu večna i sudbonosna, i svaki misaon čovek neminovno ih sebi postavlja – sa tom razlikom što je pesnicima dano da svedočanstva tih pitanja ostaju iza njih u obliku pesme.

Nijedan istinski pesnik ne može a da ne postavlja sebi, neprestano, jedno sudbinsko pitanje: pitanje o smislu i opravdanosti sopstvenog pevanja. Kod nekih pesnika je ovo pitanje skriveno između redova, šifrovano ne samo metaforom već i metaforom metafore, ljubomorno (i katkad stidljivo) čuvano od čitaoca kome se ono otkriva tek pri ko zna kom iščitavanju i udubljivanju. Kod nekih drugih pesnika, ovo pitanje se nameće kao opsesivno i postavlja se uvek iznova, sa novim zamahom i žestinom, sa uvek svežim i nepresušnim nadahnućem, gotovo nametljivo, praćeno gorkim suzama i dubokim uzdasima, ali i gromoglasnim smehom (najčešće na svoj račun). Više ili manje prepoznatljivo u tekstu, što zavisi od pesničkog temperamenta, od introvertnosti ili ekstravertnosti, to jest od celokupne duševnosti pesnika, ovo pitanje je sastavni i neotuđivi deo pesnikove misije u svetu i kao takvo ima moralni karakter. Ali, ono je i rezultat pesnikove samosvesti i proizvod je pesničkog majstorstva, što znači da ovo pitanje postavlja samo onaj pesnik koji poseduje duboku svest o značaju jezika.
Ova samosvest, kojoj je suđeno da se neprestano vraća u samu sebe i da sebe uvek iznova tematizuje, javlja se najčešće u svom prvobitnom obliku kao pitanje o sopstvenom poreklu, kao i u obliku pitanja o ovozemaljskom poreklu sopstvenog pevanja. Zato nas neće začuditi još jedno, ko zna koje po redu, pojavljivanje lika pesnikovog oca i u ovoj. Pesnik sebe doživljava kao srećan ali i koban spoj maternjeg jezika (naziv prve Grujičićeve zbirke!) i očeve protivrečne naravi koja se prepoznaje u liku ojkača i barabe.
Dakle, pitanje porekla sebe kao čoveka i pesnika dobija kod Grujičića svoj odgovor u vidu ovog kompleksnog lika koji podseća na nekog od antičkih polubogova, kada se uzme u obzir njegova muškost i njegovo pesničko nadahnuće. Ali, kako kaže Eliot, tradicija se ne može jednostavno naslediti, ona se mora steći upravo nadahnućem i trudom, a pesma jeste odgovor na pitanje da li smo u tome uspeli. U tom svetlu posmatrano, celokupno delo Nenada Grujičića može se posmatrati kao jedan niz dosezanja tog ideala egzistencije na ovim našim, nimalo gostoljubivim prostorima. A, da otac jeste ideal, svedoče i ovi stihovi koji za njega kazuju da je: majstor što kacom svemir obdelava, / ojkač iz Bosne, gospodin baraba. Protivrečnost tog gospodin baraba sažeta je i u naslovu jedne od ranijih Grujičićsvih zbirki Jadac. Jer jadac jeste jedna od ključnih kostiju koja podnosi teret života, a upravo ona se lomi na dva nejednaka dela i biva simbolom onog poremećaja ravnoteže sa kojom pesnik treba da ss izbori. Jer, uskladiti poeziju sa životom nije nimalo lako, uskladiti život u nesavršenom svetu sa težnjom za savršenstvom koje ostvaruje poezija. Ova polarnost nalazi svoj izraz i u neprestanom balansiranju između patetičnog i ironičnog stava prema samom sebi i svetu oko sebe. U mnogim pesmama tek nijanse odlučuju da li će nam se opšti ton pesme ukazati kao ''patetičan'' ili ironičan, a to je najteže odrediti onda kada Grujičić pesnički polemiše sa samim jezikom kroz čitav niz bravura. Na primer, kada kaže: Dosta je bilo rana u melemu,/ elem, pesnik se nada koječemu, on kao da se izruguje sa motivima naše narodne poezije, sa svetinjom maternjeg jezika, ali i sa samim sobom, što će reći sa svojim povlašćenim položajem onoga koji za razliku od drugih vidi dalje i oseća dublje. Naravno, ovo ''izrugivanje'' odmah se ispostavlja kao prividno čim oslušnemo tananu igru reči melem-elem i shvatimo da se majstorstvo stiha ogleda u formi pesme i načinu prikazivanja, a ne u onome šta se prikazuje i iskazuje.
Pesma je jedan srećan događaj u jeziku, i bez obzira na to o čemu nam pesma uslovno govoreći govori, sam jezik na tehničkom planu ne trpi pesnikov neuspeh i lošu pesmu ne priznaje kao pesmu. Već par stranica dalje, Grujičić patetično završava pesmu U novosadskoj gori zvukova stihom: pesmo, zaslugo velike ljubavi i time potvrđuje predodređeno jedinstvo svoje sudbine sa pesmom. Jer, lepota jeste jedno jedinstvo uzburkanih protivrečnosti, ali i njihov sklad i izmirenje. Lepota je nemoguća bez pesnikovog majstorstva i bez svesti o tome da pesnik tumači jezik i da jeste u službi jezika, ili da pesnik živi na polzu narodu, tj. na narodnom, maternjem jeziku, da citiram Grujičića iz njegove prethodne zbirke Snovilje. Zato je otac – ideal predstavljen kao majstor koji obdelava ni više ni manje nego svemir, umetnik i rukotvorac koji se drznuo da podražava stvaralački čin Gospoda – stvoritelja. Kaca je ovde ne samo istinit biografski detalj i reminescencija, već i simbol vezanosti za zemlju, narod, istoriju i jezik. Obruči koji stežu kacu jesu tegobe i nedaće života, vino i rakija jesu ekstatično stanje egzistencije iz koje se taj život poima dublje u svim svojim protivrečnostima. Ali, iz ove ekstatičnosti života (veseli u kolu ojkači jauču) lako se može krenuti suprotnim smerom – ka poroku i prizemnosti. Mera koju poznaje majstorstvo jeste ona granica koju pesnik kao čovek postavlja sebi u životu, a kao pesnik – u pesmi. Nenad Grujičić spada u one pesnike koji na jedan vitmenovski način imaju dovoljno velik duhovni kapacitet pluća, tako da mogu ceo svet odjednom da udahnu u svoje Ja, i da to svoje Ja obogaćeno celim svetom, vrate tom istom (često nezahvalnom) svetu u obliku gromoglasne pesme. A to nije lako, jer ovaj svet je tirjan tirjaninu i svaku svoju lepotu skupo naplaćuje. Šta znači u takvom svetu, u oskudnim vremenima, kako kaže Helderlin, šta znači imati živu dušu? Da li je reč o običnom pleonazmu? Gogolj nas podseća svojim Mrtvim dušama da nije, jer zlo preti da ubije čovekovu dušu. Za pesnika, život duše zavisi od onog što je u čoveku slovesno i bogoliko, u tome on ima moralno opravdanje za svoje pevanje. Ali, ne može se biti moralan a da se ne bude iskrsn, i zato će Grujičić sopstvenu dušu da izazove na neku vrstu dvoboja iskrenosti i da se njome poigra. On joj smelo u zbirci Snovilje dobacuje: Kako hoćeš, dušo... ne plašeći se njenih ponora i suza. Štaviše, on stoji nadmoćan nad njom, jer je imenuje kao biser svoga dara i tim činom dokazuje joj da je bar tu, u pesmi, poseduje i da prozire njene dubine. Naravno, sve to ne znači da onaj svesni deo pesnikovog Ja treba da izađe kao pobednik iz sukoba sa iracionalnom stranom duše. Time bi se nepovratno poremetila ravnoteža apolonskog i dionizijskog elementa, i lepota bi iščezla. Pesnik zapravo žudi za izmirenjem sa sopstvenom dušom i svestan je da je ono nemoguće ne samo bez već pomenutog dara i majstorstva, nego i izvan moralno-religioznog konteksta. On joj se, u tom smislu, obraća:

Da mi je, dušo, u tebe prileći,
manastir da mi budeš u jeziku,
da nikad više ne mogu uteći
u slavu sveta malu ni veliku.

Ova izvrsna strofa samo je jedna od mnogih Grujičićevih poetskih definicija koja nam rasvetljava odnos pesnika naspram jezika i sveta. Prileći – zar to nije težnja za smirenjsm i izmirenjem nakon opasnih vratolomija razuzdanog pesničkog humora i nakon iscrpljenosti koja je posledica sukoba ironičnog i patetičnog, nakon zasićenja obaveznom i gotovo beskrajnom lektirom! Ali, pesnik od svoje duše zahteva mnogo više nego što js taj predah, on zahteva jedan neuništivi manastir koji će ga sačuvati od ovozemaljskog greha, a takav manastir može da bude podignut ne od opeka, nego od samih reči, u maternjem jeziku. Pesnik, dakle, želi da njegova duša postane pesma, jer tu ona može da ostane večno živa duša. Ukoliko to ostvari, pesnik sme da dozvoli sebi naoko bezbrižan odnos prema nesavršenom svetu, odnos: biti iznad sveta, bez prezira prema njemu. Ovakav stav otkriva se ustvari kao ljubav prema svetu (ali ne bez ironije!), a Grujičić ga je sažeto i duhovito izrazio u naslovu Tralala. Dosledno tome, on pesmu završava stihovima: Ljubim te, svete, takvog kakav jesi, / ovde sa tobom, s pesmom, na nebesi.
Kulminaciju ovakvog osećanja sveta prsdstavlja pesma Tek za koju teško da bismo rekli da predstavlja neku lirsku ispovest, ali je ne bismo mogli nazvati ni refleksivnom. Ona, takođe, nije ni još jedna u nizu bravura pesničkog humora i ironije dovedene do sarkazma. Ona je možda sve to zajedno, ali, svi ti sadržaji i stvaralački postupci u njoj su iščezli pred jednom lucidnom i sažetom igrom jezika u samom sebi. Pesma se mora navesti u celini:

Tek toliko
tek da se nađe
tek malčice
tek da se vidi
tek slučajno
tek šta bude
tek tako
tek tek
tek

Izmirenje svih protivrečnosti koje donosi ova pesma iskazano je u jedva čujnom kapljanju i pritajenoj patetici i skrušenosti onog tek, kao i u uzdržavanju da se bilo šta eksplicitno izrekne. Ipak, ne dajmo se zavarati da je bilo šta u ovoj pesmi tek slučajno, jer je ona plod jednog posebnog nadahnuća, a majstorstvo je u njenom slučaju na najtežoj proveri. Zato se meni lično čini da bi ova zaista izuzetna i neobična Grujičićeva pesma (ne samo u kontekstu najnovije zbirke), trebalo da se nađe kao poslednja u nizu pesama u zbirci.
I, za kraj ovog kratkog prikaza Žive duše Nenada Grujičića, želeo bih još jednom da podsetim čitaoce na kontinuitet koji možemo da pratimo od prve zbirke pesnikove, a koji se odnosi na neprestano poetsko definisanje poezije i smisla pevanja. U prvoj Grujičićevoj zbirci pesama Maternji jezik, u pesmi Poezija, čitamo da je poezija upravo jezik oslobođen predrasuda. U ciklusu Poezija najnovije zbirke pesnik se obraća svom daru, dakle, svojoj živoj duši: Isceli govor kog taština preči! Istinski pesnik je svestan da je radost stvaranja nemoguća bez neprekidne borbe protiv plitkoumlja i taštine oko sebe i, ne daj Bože, u sebi, svestan je nužnosti vsčnog preispitivanja i ne beži od mučnog osećanja sumnje. Zato je i spreman na poniranje u dubine jezika, kroz geološke i istorijske slojeve reči, na jedan čin kojim se rečima vraća sve njihovo vekovno bogatstvo značenja koje im je oduzeto svakodnevnim trošenjem i uprošćavanjem, ali i namernom zloupotrebom. Spreman je da živi i stvara prema idealu koji ga određuje, odbacujući pritom kompromise.

Nenad Grujičić od onih je naših pesnika za koje i te kako važi poznata Paundova teza o tome kako pesnik u početku piše a kasnije peva – s tim što je u Grujičićevom slučaju ta teza malo modifikovana pa se slobodno može reći da Grujičić jeste od pesnika koji istovremeno i pišu i pevaju. Slobodan i vezan stih, rima bilo pravilna ili nepravilna, baš kao i različiti poetički obrasci, kod Nenada Grujičića prisutni su u onoj meri koja postoji samo kod stvaralaca koji poseduju onu životodajnu i isceljujuću svest da poezija jeste i te kako značajna za očuvanje duhovnog identiteta i integriteta na izmaku ovog monstruoznog i sveproždirujućeg veka.
Za Grujičića, pesma je istovremeno i uteha (manastiru jeziku, veli on), ali i te kako obespokojavajući uzrok nesna. I u Živoj duši, baš kao i u prethodnim njegovim knjigama, impresionira, pre svega, Grujičićeva sposobnost prožimanja i preplitanja svetovnog i profanog. Reč je o svojevrsnoj sakralizaciji profanog, ali i profanizaciji sakralnog – konceptu kojeg Grujičić primenjuje gotovo programski, a koji je najcelovitije ostvaren u njegovoj do sada svakako najboljoj knjizi – Pustoj sreći (1994, 1995, 1996), koju čini niska od tri briljantna sonetna venca, zapažena već u našoj novijoj lirici. Taj pesnički koncept inkorporiranja u tekst, najčešće fino iznijansiranu liriku, reči svakodnevnog, uličnog (sleng) govora Grujičić dobrano nastavlja i nadograđuje i najnovijom knjigom.
Živa duša (a moglo bi i Duša živa) jeste knjiga lepršava, razigrana, obeležena govorom narativne lirike (ali i lirske naracije), gde čak i najbanalniji i naizgled beznačajni događaji bivaju sasvim legitimni povodi za pesmu (prisetimo se Miljkovićeve teze o tome kako se i Ajnštajn može prepevati). Jedno večno pesničko dečaštvo, na tragu drugog velikog Branka u našoj poeziji, u Živoj duši, možda čak i više negoli u prethodnim Grujičićevim knjigama, obojeno je gamom tamnih tonova, u senci bestijalnog ludila poslednjeg rata, i jeste svedočanstvo, gotovo dnevničko, o egzistencijalnom, svakodnevnom trajanju i ustrajanju pesmovnog subjekta, dakako, samog Grujičića: "Bejah pesma i pisah pesmu/ u bombardovanom jutru/ na izmaku dvadesetog veka", piše Nenad u pesmi "Jednačina ljubavi i smrti", zasigurno ponajboljoj u knjizi, a svakako među boljima i u celokupnom Grujičićevom opusu.
Svedočeći o nama, koji pre svih velikih nesreća zaboravljamo Gospoda hrleći u presno blato prostakluka, Nenad Grujičić pokušava da dokuči šta pod vatrenimgrudvama novih Lucifera oseća Božije jagnje u sekundama straha. Naravno, posle svih velikih nesreća ostaje nada u vaznesenje, ali i obogočovečenje nevine žrtve, tako i Grujičić, pišući pesmu u danu srušenih mostova naDunavu, veruje da unutrašnji red u jeziku jeste, ili bi možda makar potencijalno mogao da bude, preslikan i oslikan i na spoljašnji haos sveta. Dodatno, pesma "Jednačina ljubavi i smrti", ali i još poneka u knjizi, priziva mi u sećanje i stihove iz njegove zbirke Cvast iz 1996. godine, gde veli: "O, da je srce veliko kao džin/ ne bi se njime nastaniti mogla/ tuga kojom me u zoru budi Knin/ žrtveno jagnje ljubljeno od Boga".
Takođe, što je još jedna od karakteristika celokupnog Grujičićevog pesničkog opusa, ima u Živoj duši i pesama anegdotskih, baziranih na stvarnim, doživljenim i proživljenim iskustvima, najčešće onima iz detinjstva, pokadšto melanholičnih, koja jesu svojevrstan antipod ispošćenoj ozbiljnosti, često lišenoj bilo kakvih sadržaja, kojom nas tako neštedimice zasipaju pojedini (post)modernisti. Grujičićeve pesme poseduju narativnost, gotovo jedinstvenu u našoj novijoj lirici. To poetsko ?prozno prožimanje i preplitanja najubedljivije je izraženo u pesmama "Pevanija" i "Očevi motori", gde se u prvoj daje prikaz jednog tipično balkanskog pira čiji su akteri upravo pesnikovi roditelji, i to otac koji se, očigledno počesto kući vraća pripit, i majka koja smerno dočekuje vesele goste ("I već krčka kava za pijana usta:/ za nezvane goste mati stoput usta"), a u drugoj opis očevih vratolomija izvođenih skupim (starim) i brzim motorima kao i sasvim banalna smrt u vožnji jednim kudikamo skromnijim ("Za kućne potrebe, sad već sasvim smiren, jao/ otac kupi Tomos posla ga sam đavo./ Na tom motorčiću, kunem ti sudbinu/ zapeo ivičnjak i otac poginu").

Za Nenada Grujičića banalnost i slučaj komedijant jesu, kao što uostalom već i biva, oni koji najčešće određuju sudbine kako pojedinca, tako, reklo bi se, i našeg naroda u celini; a pomenutim sporiteljima Grujičić je već odgovorio u knjizi Snovilje (1998) konstatujući "da taj modernizam sa predznakom – post/ u svoj svojoj sili i velikoj buci/ jeste rukavica na plastičnoj ruci". Dakle, Grujičić očigledno smatra da biti banalan naprosto jeste usud današnjeg čoveka – otuda u simuliranoj banalnosti pesme, slično stvarnosnoj prozi, i sa neskrivenim prozaičkim elementima, Grujičićevu poetiku, uslovno rečeno, možda bismo mogli definisati i kao stvarnosnu poeziju. Ukoliko pri tom ponekad skrene i u banalnosti ili patetiku, to onda može biti isključivo zato što se, prirodno, želimo li se baviti stvarnosnom poezijom, banalnost i patetika našeg već obesmišljenog sveta (i veka) nužno preslikavaju i kroz simuliranu banalnost i patetiku pesme. Ovakav Grujičićev pristup jeste hrabar, i za svaku pohvalu. A u pesništvu biti hrabar, u sretnijim slučajevima, znači biti i originalan: slučaj Nenada Grujičića, ako je suditi po pesmama iz knjige Živa duša, jeste upravo takav slučaj.
Ono što je karakteristično za ovu, ali i nekoliko prethodnih Grujičićevih knjiga, pored soneta ("sonet je kruna, pesnička pobeda"), jeste i prisustvo sonetnih venaca. Ostavljajući po strani formalnu (versifikacijsku) strukturu Grujičićevih venaca, izvedenu po pravilima zanata, tematski vokabular sonetnih venaca objavljenih u ovoj knjizi obeležava Grujičićeva opijenost erosom (nasuprot tanatosu, takođe primetnom u knjizi), svakodnevicom, te pevanjem o poeziji, u ovom slučaju vlastitoj. Nenad Grujičić dobro zna da biti liričan, kako to Sioran tvrdi, znači ne moći ostati zatvoren u sebe. Tako, recimo, u sonetnom vencu "Duša", preispitujući uobičajenu već tezu o tome kako je pesništvo "darak od bogova", u svojevrsnom autodijalogu, obraćajući se vlastitoj duši, u opštem gluvilu sveta, pokušava da dokuči ishodišta i izvorišta pesme, baš kao i da odgovori na pitanje koje se nameće, o tome može li pesma ostati čista uprkos nečistoti i dnevno ?političkom glibu u kojem kako pesnikova, tako i naše duše, plivaju (a neke bogami i tonu) unazad već desetak godina ("parlament, bombe, mitinzi i dranja/ politički muk posle svakog zbega"). Konačnih razrešenja i odgovora naravno nema, otuda i stihovi: "Sklonih se u stih gde ispovest čami:/ Imadoh život nalik vrdalami".
Ljubavna očaranja i razočaranja, o kojima je pevao u Pustoj sreći ("O, mnogo se strasti u nama začelo/ i rana ljubavnih u srcu, zacelo"), i u knjizi Živa duša uzimaju svoj danak. Ovaj put reč je o vencu "Dušak", u kojem, opet u svojevrsnoj jednačini ljubavi i smrti, Grujičić opeva svoju novu, ratnu ljubav ("Rado bih opet o ljubavi –lično,/ kalio perom užarena čuda,/ mada stih čuvam od tog, poprilično,/ jer ova koju slikam jeste luda"). Naravno, duše koje istinski i iskreno vole i pate, i o tome, sasvim eksplicitno, mogu i žele da govore danas svakako jesu u manjini, stoga i ova pesnička i ljubavnička iskrenost i zanesenost Nenada Grujičića danas jeste retka i za poštovanje ("Zar nisi znao, preblagi Nenade/ to šta sve ona odigrati znade"). Treći sonetni venac objavljen u knjizi, kojim Živa duša i završava, naslovljen Poezija, jeste zapravo autopoetičko preispitivanje same pesme i dometa poezije ("Pesma se javlja i kad se sparuši/ ma kako bila skrivena u duši"), u kojem se Grujičić, potanko navodeći naslove svojih najznačajnijih knjiga, zapravo bavi genezom svojih prelaza iz slobodnog u vezani stih, te kao takav, na izvestan način, ovaj venac jeste i u funkciji pogovora knjizi.
Bremenita svakojakim stvaralačkim rizicima, poetički višeglasna, suvislo i hrabro ukomponovana knjiga Živa duša jeste još jedno osvedočenje o nepredvidivosti, svežini ali i o postojanosti i prepoznatljivosti Grujičićevog poetskog pisma, što, uostalom, i jeste ona osobina koja razlikuje prave pesnike, pesnike rođenjem, od onih koji to po svaku cenu pokušavaju da budu. Nenad Grujičić jeste pesnik rođenjem, o tome rečito svedoči i njegova najnovija knjiga.

Dugo sam se u susretu sa poezijom Nenada Grujičića nelagodno osećao. Odbijala me je njena lepršavost i prozračnost; činilo mi se da je u njoj sve isuviše lako i jednostavno. Često sam imao utisak da je to poezija malih i sasvim intimnih detalja koji samo dodiruju svet, a ne ulaze dublje u njegovo biće. Ta moja zatvorenost za ovu poeziju, na moju ličnu štetu, trajala je veoma dugo, sve do knjige izabranih pesama "Čistac". Tada, gotovo u jednom trenutku, u jednom prečitavanju, osetio sam da se ta poezija nametnula svojom kompleksnošću i dubinom svega što u sebi nosi. Iščitavanjem te knjige, a i naredne dve zbirke "Snovilje" i "Živa duša", bio sam gotovo zbunjen mnoštvom njenih značenja, slojevitošću misli, bujnošću osećanja, kreativnošću mašte i fantazije, raznovrsnošću motiva, čistotom i blistavošću lirizma, svežinom i izražajnošću jezika, rafiniranom strukturom stiha i, iznad svega, žarom i mogućnostima da u sve unese mladenačku energiju, ljubav i otvorenost prema svemu što ga okružuje i dotiče...

Najnovija knjiga "Živa duša" sadrži tri sonetna venca ("Dušo", "Dušak" i "Poezija") i još pet ciklusa zasebnih, ali vrlo koherentnih pesama ("Jednačina", "I dan-danas", "Trnoruž", "Znaš li?" i "Daljina"). Ova zbirka je višestruko zanimljiva jer se u njoj poezija oglašava u nekoliko slojeva: prisutna su sva ranija iskustva ovog pesnika, ponovljene su mnoge teme i motivi, sredstva izražavanja i simboli, emotivne i misaone ekpresije, ali to ima i čar nekih novina. Nenad Grujičić o životu sada ne govori tako lepršavo, u ovoj knjizi nema raskalašnih sanjarenja, lepršavih uzdisaja i kliktanja, ali zato ima težine života, ima tvrde realnosti, ima suočenja sa svim onim što je prošlo, ima dozivanja uspomena, ima pravih svođenja računa i Erosovih opekotina... Toga, čini mi se, u ovoj knjizi ima najviše i to je njena lepota. Svedoče o tome sonetni venci "Dušo" i "Dušak", ali i pesma "Jednačina ljubavi i smrti", "Trnoruž", "Melodija", "Poetika" i druge...
Ima u tim pesmama nečeg od starog sjaja i žara sa početka pesničke avanture Nenada Grujičića, ima posebne pozlate duha i strasti, ima istinskog traženja i otkrovenja, ima gorčine i prekora. Rekao bih da u nekim od ovih pesama ima zgusnutog životnog žara i pepela koji uznosi i u duši izaziva buru. Lepota tih pesama izbija iz njihove zrelosti sa kojom apostrofiraju životne strasti i sugerišu uverenje da pravi i veliki život čoveka, u njegovom najširem značaju, nikad ne prestaje, već stalno menja svoje oblike i intenzitete. U njima nema senzualnosti, nego zaštite, oprosti i ljutina; ima neke posebne bistrine u mislima, ima oštrih rezova, a iznad svega u njima dominira uverenje da se svako sam bori za život, da se svako sam u sebi stvara...

(1999)