о писцу биографија књиге поезије остале књиге библиографија контакт видео ново English Руски

НОВО

Промоција књиге "Надисати се душе" у Модричи, 20. април 2017. Независне:  >>>>опширније<<<< Глас регије: >>>опширније<<<

Културни додатак „Политике“, 10. јануар 2015.  >>>>опширније>>>>

Ненад Грујичић
Руку на срце >>>>>>>опширније>>>>>>

Покривање куће >>>>>>>опширније>>>>>>

Траг, март, 2011.
Магарећа прича >>>>>>>опширније>>>>>>

Књижевни преглед, јануар-фебруар-март 2011.
Берлински нотес - путопис >>>>>>>опширније>>>>>>

Летопис Матице српске, децембар, 2009
Беседа о Павлу Марковићу Адамову >>>>>>>опширније>>>>>>

Рад Оље Ивањицки

 

с

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Слово лауреата поводом награде „Браћа Мицић“

Ненад Грујичић
СЕДАМ МИЉА ИСПРЕД СВОГА ВРЕМЕНА

При помену браће Мицић, Љубомира и Бранислава (онога који љуби мир и – који брани славу), јавља се (па)слика двојице несмирених, агилних уметника са животним обележјима супротним од ономастичког значења њихових имена. Не постоји пример у нашој поезији, књижевности и уметности толико уочљиво авангардан и свестран.
Нико се није тако дрзновено окретао будућности препознавајући у свом времену знакове новога. Браћа Мицићи су прекогнитивно осећали иницијалне назнаке уметничких, медијских и технолошких чуда која ће се десити крајем двадесетог и с почетка двадесетог првог века. Њихова бића зрачила су видовитим еросом и подрхтавала од визија које су се јављале у њиховој поезији и свему чега су се дотицали.
Узбуђено су памтили из детињства прву локомотиву која је захуктала кроз Банију, па путујуће позориште, биоскоп и циркус у том делу Крајине. Из тих фантазмагоричних слика ране младости настао је и псеудоним – Бранко Ве Пољански, по Мајским Пољанама, на подручју Глине, одакле је била родом њихова мајка Марија Стојић. И отац, библијског имена, Петар, пореклом из Мајског Тртника, такође код Глине, оставио је на своју децу траг пасторалне лепоте радећи као краљевски лугар у миомирисним луговима и шумама Баније. Ни Љубомир Мицић није заборављао завичај. Међу разним псеудонимима (имао их око двадесет), којима је потписивао своје радове, проналазимо и ова два: Глински и – Љутица Глински.
Већ израна, живот им је дао одлике којих се нису одрицали, као ни ни темперамента који су рођењем добили. Као двадесетогодишњак, Љубомир је мобилисан, и, без своје воље, завршивши курс за вишег болничара, бачен на фронт у Галицију, где је видео ужасе рата и смрти. Емотивно здробљен, а да би избегао стрељање, успео је да имитира болесно лудило. Тако је враћен у војну болницу у Загребу.
Као браћа имали су сличности и – разлике. О томе Љубомир Мицић, још у раној фази заједничког бављења глумом, на полеђини једне своје фотографије коју поклања брату 1917. године, пише: „Брату Бранку за сећање на годину у којој смо обојица пошли трновитим стазама уметничког глумачког деловања. Можда ће нас ово поље више зближити?“ Тада је Љубомир једну сезону провео у осјечком позоришту. Пред низа улога, играо је и кадију у „Хасанагиници“ Милана Огризовића.
Образовани, и зналци неколико језика, ова двојица вулканских песника и декламатора, сликара и писца, критичара и есејиста, полемичара и памфлетиста, уредника и новинара, љубили су све што је било против институција прошлости. С детињом радошћу грлили су првине свога времена као што су били, на пример, радио, филм и џез. Били су удивљени технолошким иновацијама и новим медијским продорима свога доба, грозничаво испитивали њихове распоне и дубине са хиперсензитивним људским бићем у центру помахниталога света.
Развој уметности, друштва и света Браћа Мицић су посматрали кроз призму динамичне и ничим спутане слободе. Они су „за седам миља“ ишли испред свога времена, домаштавали стваралачке ресурсе епохе и убрзавали иновативне процесе. Формално не дочекавши, својом поезијом намамили су чуда попут компјутера и Интернета. Они су просто допустили да генерације иза њих доживе постмодерну уметност и мобилну технологију нашега доба. Имали су оригиналану конструктивистичко-зенитистичку колекцију „алата“ сачињених од разних печата, линија, боја, фотоса, цртежа, исечака из штампе, реклама са разних производа, којима су опремали часописе и књиге, са изненађујућим изгледом, типографским решењима корица, насловима и поднасловима, форматима, преломима, ритмовима и местима излажења.
Можемо претпоставити како би данас изгледале насловне стране и садржаји њихових часописа: „Зенита“, интернационалне ревије за уметност и култру и “ Светокрета“ – листа за експедицију на сверни пол човековог духа, који су у своје време били „страно тело“ на културној сцени. „Зенит“ и „Светокрет“ били би данас најпосећенији сајтови у мрежи Интернета. Данас би браћа Мицић били најбољи блогери и веб-мајстори, чудотворци онлајн-производа и непредвидиви махери виртуелних сензација.
Хипер-талентовани, оригинални, бунтовни и упорни, забрањивани, прогањани и затварани, били су у сталној потреби да радикално мењају свет и дижу револуције. „Стонога лаж шета по таванима министарских главешина“, пева млади Љубомир Мицић против задриглог естаблишмента. О првој књизи Љубомира Мицића, „Ритми мојих слутња“, 1919. године, писао је Милош Црњански, такође потресен бесмислом и последицама Великог рата, истичући иновативност Мицићевог стиха. Предговор другој књизи, „Спас душе“ (1920), пише Тин Ујевића који опажа да је ова поезија мешавина „мистицизма и чулности“.
Бранко Ве Пољански, отргао се песничком утицају брата, и створио аутентичну поезију драматичне емотивне температуре. Он пише спонтано у језику свакодневне и народне провенијенције: „Занемио сам од усамљености под звездама“, пева Пољански и дотиче неизрециво. Оба су инсистирали на новом начину читања, декламовања и представљања поезије, и на експерименталан начин усавршавали се у полижанровским претрагама уметности.
Браћа Мицић сарађују са европским уметницима и ствараоцима на све стране, непрестано ширећи интернационалне границе духа. Посебно јаку везу, Љубомир Мицић имао је са италијанским песником Филипом Томасом Маринетијем, аутором чувеног „Футуристичког манифеста“ из 1909. године. После забрањивања „Зенита“ и оптужбе Апелационог суда у Београду да се наводно бавио комунистичком пропагандом, Љубомир Мицић је крајем 1926. године тајно напустио Београд и затекао се у Ријеци где је ухапшен и затворен. Посредовањем Маринетија, убрзо је отпутовао у Париз, где ће девет година провести у изгнанству, агилно пишући на француском нове текстове и књиге.
По манифесту зенитизма, који је био признатији у Европи него код нас, Запад каквог смо дотад познавали, нестао је после Првог светског рата, духовно се урушио у својој препотентности, трагичан и упрљан до пропасти. По Мицићима, било је потребно проџарати зачепљене капиларе западнога света, продувати их балканском непатвореношћу, свежом енергијом корена и чистотом нетрулежног духа. Они проговарају из позиције динарског „варварогенија“ који доноси непотрошене капсуле живота и смисла, поседује превагу ероса над танатосом и Балкан проглашавају шестим континентом. Било је ту неке утопије вишега реда, не наивности, већ баш неке непојамне креативне утопије која, настајући из органског одбијања потрошених погледа на свет, доноси резултате, победу и славу после живота.

(Прочитано на свечаном уручењу награде „Браћа Мицић“, за књигу „Руку на срце“, у Удружењу књижевника Србије, у Београду, 3. септембра 2014. године)

25. јануар 2010.

САОПШТЕЊЕ ПОВОДОМ НАГРАДЕ
„ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА“


Девету годину заредом „Клуб умјетничких душа“ додјељује престижну награду „Пјесма над пјесмама“, названу по познатој старозавјетној љубавној пјесничкој творевини.
Овогодишњи лауреат награде „Пјесма над пјесмама“ је угледни пјесник Ненад Грујичић. Награда се додељује за опус његове љубавне поезије и тиме за допринос развоју савременог српског пјесништва. Одлуку је једногласно донио жири у саставу: Радмило В. Радовановић, председник, Биљана Ћелић и Слободан Ћоћкало. Међу досадашњим лауреатаима су Драган Јовановић Данилов, Анђелко Анушић, Стевка Козић Прерадовић и други....................................

>>>>>>>опширније>>>>>>>

 

Слово на свечаном уручењу награде „Пјесма над пјесмама“

Ненад ГРУЈИЧИЋ

ВИДОВИТИ ЕРОС


Јер љубав је јака као смрт.
(Из „Пјесме над пјесмама“)



Поезија је одувек језик над језицима. Кроз миленијуме духа, она је највиши облик говора на метерњем језику. „Вишак језика“, рекао би Бранко Миљковић. Надахнути сноп  нарочито увезаних речи.
Поезија пледира за доживљај без остатка, за нервну перцепцију матерње мелодије у значењу. Она се указује кад се рука јежи, а крвоток мења ритам у напону емоције  што трепери у ореолу песме. 
Поезија  је прирођенија обичним читаоцима него тзв. ученим главашима што уз ренту тумаче стихове. Она не подноси сујетне интерпретације са унапред припремљеним шаблонима.  Не одговара јој анализа  са хладним методолошко-теоријским алаткама. Тад се песма измигољи и међу пинцетама „свезнајућих“ тумача оставља тек љуску-две од безбројних живих кругова свога хабитуса.
Поезија не признаје сумњу у своје постојање, она исмејава такву немоћ, надиграва препотентне скептике и суди им кроз време, често – истог трена. Без урођеног песничког искуства, немогуће је ауторитативно говорити о поезији.
Пјесма над пјесмама је мера апсолутне поезије, узор песницима широм временâ. Име аутора Пјесме над пјесмама непознато је иако се приписује Соломону, хедонисти и поети ватесу, славном јеврејском краљу и мудрацу.  Судећи по одликама хебрејског језика са утицајима арамејског, Пјесма над пјесмама је настала између 4. и 3. века пре Христа, а Соломон је живео у десетом веку пре нове ере. То је песма њему посвећена.
Хебрејски духовни естаблишмент с почетка  није прихватао Пјесму над пјесмама јер се није подударала са канонима вере. Због своје нарочите љубавне сликовитости што је дотицала еротско, сматрана је јеретичком творевином којој није место у Старом завету. Ова несвакидашња песничка творевина слично је пролазила и код неких  хришћанских тумача.
У Пјесми над пјесмама не могу се увек извести појашњења комплементарна са библијским учењем, није увек могуће пронаћи адекватна разрешења у равни старозаветног канона. Таква каква је, она тражи доживљај у конкретним сликама, без мистификација и пренесених значења.
И хебрејски и хришћански духовници, прибегавали су алегоријским спратовима тумачења Пјесме над пјесмама.  Уместо интерпретације односа двоје љубавника, заручника и заручнице, тумачили су  однос Бога и народа, Христа и цркве (душе), Светог духа и Деве Марије, и тиме оправдавали постојање Пјесме над пјесмама у библијском контексту. Захваљујући таквом приступу, Пјесма над пјесмама је наџивела препреке и опстала за сва времена  као поема са очигледном сликом земаљске љубави.
Приметивши прелепу чуварку винограда, обичну  девојку поцрнелу од јаког сунца, Соломон је одводи у свој харем.   У присуству других наложница,  „сестара јерусалимских“,  девојка Суламка на очиглед Соломона, непрестано тугује за својим драгим:
„Што је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима... Уста су му слатка и сав је љубак, такав је драги мој, такав је мој мили, кћери јерусалимске...На постељи својој ноћу тражих онога кога љуби душа моја, тражих, али га не нађох.“ Видевши неизрециву патњу Суламке, Соломон одустаје и  пушта је да се врати свом драгом који јој пева:
„Сва си лијепа, драга моја, и нема недостатака на теби... Што је љиљан међу трњем, то је драга моја међу дјевојкама... Како си лијепа и како си љупка, о љубави у милинама... Зуби су ти  као стадо оваца једнакијех... Врат ти је као кула Давидова саздана за оружје... Коса ти је као стадо коза које се виде на Галаду... Двије дојке твоје као два ланета близанца што пасу међу љиљанима.“
Пјесма над пјесмама је непревазиђена химна опијености љубављу. Слика  неутаживе људске жудње и узвишеног бола повезаног са радошћу постојања. Она предочава ватру телесне чулности смртног бића  располућеног на мушки и женски принцип, у сталној потрази за својом андрогинском половином. Пјесма над пјесмама слави тај ретки еденски спој сугеришући да је човекова земна љубав и даље  по слици и прилици Божјој: „Жар је њезин као жар огњен, пламен Божји“.
Не само као  мера песничког говора о љубави, ова мајка свих песама је и надљубавна формула талента у епифанијској сили надахнућа, видовити ерос који не познаје границе језика у именовању земаљске среће као рајске.

(Мркоњић Град, 12. фебруара 2010. године)

 

 
Copyright - Бранково Коло 2005