Nenad Grujičić je po svemu izuzetna pojava u našoj književnosti i markantna ličnost našeg književnog jezika, čak u izvesnom romantičarskom smislu, tako da njegovo portretisanje mora biti veoma inspirativan posao što, priznaćete, nije baš obavezno slučaj sa većinom naših savremenika.

Pre svega pesnik, i to jedan od najistaknutijih, ali takođe i vrlo originalan, bespoštedan književni kritičar, pa onda i polemičar, jedan od najduhovitijih i najfrekventnijih koje imamo, Grujičić nije od onih autora za koje jednostavno određujemo kontekst pevanja i mišljenja, jer se krug njegovih srodnika neočekivano proširuje, i to u onom najboljem i najdubljem tradicijskom pravcu. U njegovom rukopisu treperi i stalno je delatna najfinija tradicijska rezonanca ‡ za koju često mislimo da je neponovljiva u duhu savremenog pesništva.Kroz njegove stihove kao da zaista progovaraju najdelikatniji refleksi narodne lirske poezije, varnica koju svi čuvamo negde u ličnom i kolektivnom sluhu, ali je samo retki mogu ukresati.

Po tom daru je Grujičić, inače izrazito samosvestan i poetički upućen autor, poseban među savremenicima. On suvereno vlada izvorima našeg pesništva, sve tamo do usmenog, i zato je „maternji jezik”, naslov njegove prve zbirke pesama, toliko adekvatan i za sve ostale.

Podela na faze, kritičarima tako draga pri pokušaju integralnog razmatranja nekog opusa, ovde je jedva izvodljiva i mogla bi se vršiti samo po principu uočavanja manje ili veće naglašenosti poetičkih konstanti, koje se iz nekoliko pravaca slivaju u jedinstven pesnički glas. U novim knjigama koje su svojevrsni omaž sonetu ‡ prava sonetna ekvilibristika i samoanaliza ‡ nema ničeg izveštačenog, nego se promišljanje pesme unutar pesme odvija uz male svečanosti i eksplozije lirske inventivnosti po kojoj znamo punokrvnog Grujičića.

Ni ovde, naravno, iz njegovog glasa ne iščezava gorko-ironični impuls, nego se čak i pojačava, praćen ‡ što je naročito važno ‡ specifičnim jezičkim hedonizmom: očiglednim i čujnim uživanjem u konstrukciji sočnih lirskih fraza, sa efektnim poentiranjem na malom prostoru, kao da je u svaki stih ugrađen mali mehanizam koji će sve te sintagme dovesti u nezgodne a opet funkcionalne relacije ‡ da bi značenje pesme i njena zvukovnost postali jedno.

V ažno je naglasiti autentičnost Grujičićeve lirike, njenu elementarnu snagu i njenu duboku ukorenjenost u bogatstvo našeg jezika. Ta elementarnost je bitna jer baš zahvaljujući njoj pesnik tako raskošno varira svoje retoričke registre, od ironičnog, sentimentalnog i erotskog ‡ do rodoljubivog, i u svim registrima biva ujednačeno kvalitetan. Pesnik priziva primordijalno stanje pesme tako što luta kroz tradiciju, nastojeći da kroz to lutanje obnovi magiju samog stvaralačkog čina. Jezik lutanja uvek je konkretan i ekspresivan, krajnje intiman i jednokratan, a istovremeno kao da dolazi iz velike udaljenosti, iz neke kolektivne memorije, pomalo se vrteći i oko razočaravajućeg inventara svakodnevice, oko svojevrsne opčinjenosti trivijalnim ‡ ne da bi se ono izložilo poruzi, nego da bi na fonu karikiranja još jednom zablistao moćni refleks iskonskog pevanja, Nenadu Grujičiću toliko svojstven i drag.

Želidrag Nikčević