Ненад Грујчић / О Плесу у негвама

У читалачким рукама је књига „Плес у негвама“ која песника Ненада Гријичића открива као књижевног критичара-теоретичара, ствараоца чији уметнички сензибилитет и поетичка самосвест показују како је традиционална подела на писца и критичара и у нашој књижевности одавно превазиђена и, да врсне поете српског језика постају убедљиви и незаобилазни тумачи песничких појава и књига са краја овога века.
„Плес у негвама“ је редак критичарско-теоријски амалгам тридесет и осам есеја објављиваних последњих десетак година у листовима и часописима, како о песничким књигама ствараоца две деценије уназад, тако и о класицима наше књижевности (Дучић, Ракић, Кочић, Лаза Костић и др).
Књига је тематски подељена на три дела: Јуродиве музе, Српскоатенска млађ и Свечане речи. Оно што уједињује текстове „Плеса у негвама“ је теоријска доследност и критичарска страст да се проникне у бит поезије као језичког остварења стиховне форме, у лавиринт метафоре и симбола, њихових драгуља, деформација, злоупотреба, херметичког егзибиционизма и постмодернистичког муцања.
Од синтетичког есеја о поезији Бранислава Петровића на почетку књиге „Магма једне судбине“, па до завршне беседе „Писац и златно доба“ на крају, аутор не одустаје од своје намере да паралелним понирањем у специфичности поезије о којој пише, смести песника у његово духовно окружење и књижевну климу времена, па да у том контексту теоријски образложи онтологију песништва, своја виђења поетских поступака и облика у опсесивном трагању да поетичким аргументима устврди како сва одступања од њене суштине у исто време значе и изневеравање стваралачке моћи језика којим се пише.
Грујичић залаже свој властити таленат и знање, обавештеност и разум, осећајност и ауторитет на пољу песничке уметности, тако да своје критичарско-теоријске оцене ставља на вагу етике, где се компетентно обрушава на текућу књижевну критику, почесто поводљиву и оптерећену помодним постмодернистичким синдромом, неосетљиву на властиту поетску традицију, јер гаји симпатију према уметнички необразложеним песничким појавама, експериментима полуписмених херметичких песника који својим намерно неразумљивим поетским дискурсом покушавају сакрити недостатак дара и стваралачку импотенцију. Тако се Грујичић сврстава у оне ствараоце који меродавно и без комплекса чисте испред себе све што је у нашој поезији вештачко, гојатно, страно и субверзивно, камелеонско и неписмено.
Кад говори о песничкој форми и широко популарној дилеми с краја овог миленијума: везани или слободни стих, аутор отклања опасне заблуде експериментатора стиха не зато што би Ненада Грујичића сврстали у апологету ритма и риме, већ стога што он чињеницама наше књижевне праксе увиђа како „је коров бескрајних слобода у жврљању стихова, однеговао зврндове књижевног живота који су посезали за судовима и закључцима од епохалног значаја. Класичну лепоту стиха, која осим дара тражи и врхунско познавање заната на трагу највећих мајстора, замењена је деструкцијом склада и хармоније“.
Женски принцип поезије (везани стих) у нашој најновијој поезији је угрожен: „Удавити стражиловску жилу куцавицу – значило је бити модеран и у светском тренду“ и „установљено је правило, болесно и унапред мртво: не буди свој, већ туђи“. Мушки принцип поезије (слободан стих) који је такође једнак природи песништва, постао је код нас често „смешан погон херметичке поезије (у највулгарнијем смислу) васпоставио се у мрежи српског језика и оплеснавио златне нити традиције оплемењене непролазним лирским вредностима“. Дакле, мушки и женски принципи песништва постају равноправни и заједнички двоструки одраз мимесиса уколико се остварују аутентично и из којих произлази суштинско биће поезије.
Пишући углавном о песницима из свог ближег окружења, да споменемо само неке: Грабовац, Ласло Блашковић, Раде Томић, Милан Ненадић, Предраг Бјелошевић и оне старије: Брана Петровић, Павле Поповић, Дара Секулић, Ранко Рисојевић, аутор не само да препознаје основне поетичке координате њихове поезије, већ их смешта у токове наше најновије књижевне историје и при том гласно проговара о гресима књижевне критике према већини од њих, где се упућују велике замерке владајућој књижевно-критичкој осовини београдско-новосадског круга у којој нарциси велеградске књижевне елите потцењивачки меркају песнике из других средина и ћуте пред многим песничким подухватима, поготову када су у питању песници са ове стране „опеване реке“. Ту неправду Ненад Грујичић донекле исправља пишући о поезији Ранка Рисојевића, Даре Секулић и Предрага Бјелошевића.

За „Брдо“ Ранка Рисојевића критичар каже да је то „стамена песничка грађевина што високо устоличује песникову позицију у контексту савремене српске поезије“, а поезија Даре Секулић „је концентрат вишедеценијског настојања да се сувисло каже да или не свету и његовим двоструким крајностима, свету што цепти у парадоксу човекових моћи и немоћи, усхита и бола“, док је „Говор, тишина“ Предрага Бјелошевића „природни изданак досадашњег поетичког континуитета који се чини врло препознатљивим на мапи савремене српске поезије“.
Поетичан наслов књиге „Плес у негвама“ својом метафором радозналом читаоцу открива теоријску подлогу ауторова односа према песничком стварању уопште, рекли бисмо и поетику Ненада Грујичића. Природа поезије, њена свест и облик је неминовност да „прави уметник најбољу игру изводи када је окован ланцима... Удовољити захтевима песничке форме и, не показујући жуљеве од негава и афирмисати нежне и моћне пируете језика, његове комплементарне музичке симбиозе“.
Није се Ненад Грујичић, иако се његове критичарско-теоријске способности утемељују на изузетним познавањем најновијих достигнућа науке о књижевности, а како то многи данашњи критичари чине, заплео у акрибији структуралистичке и постмодернистичке лексичке заврзламе, већ је креативном снагом властитог стила, свежим есејистичким замахом, срећно ускладио полемичку игру роднога језика са усвојеном терминологијом модерног размишљања о књижевности.
Назначили смо само неке димензије ове изузетно комплексне и хвале вредне књиге. Обогаћујући нашу најновију мисао о књижевности грујичићевском класично-модерном методом, књига „Плес у негвама“ је у мозаичности савремене српске поезије, препознала стваралачке муке вечите борбе са стиховном формом, а самим тим и открила нове уметничке могућности српског језика и, коначно, подсетила на неке досад неуочене вредности песника нашег романтизма и модерне.

Есејистички текст Ненада Грујичића, песника, под називом „Мушки и женски принцип“, „о слободном и везаном стиху, и о још понечем“, представља изненађење по два основа: 1. По месту где је објављен, 2. По садржају.
За Политику, која се одавно клони проблемских, таласајућих текстова о култури, есеј Ненада Грујичића, наговештава преображај или бар наговештај преображаја из хроничне апатије и олаког белешкарења у проблемско, живо, провоикативно, пристрасно (да, пристрасно) промишљање културе, посебно уметности.Враћа ли се време кад су текстови (који ће бити објављени у Политици, о поезији, сликарству или музици) очекивани с нестрпљењем, и не само од стране аутора, као што је ево неко доба случај (изузму ли се дневници М. Данојлића и још понешто).
Есеј Ненада Грујичића може послужити као иницијал за велико спремање по дворцима, подрумима, таванима, тмушама и забитима савремене српске поезије. Да се потресу школске лектире, факултетски приручници, антологије, да се у замашћене издавачке куће унесе хлора и креча, те да се добар део издавачке продукције проследи санитарној инспекцији. С Грујичићем се можемо сложити или не сложити, али његов есеј апсолутно значи да се нешто важно догодило.

Појава књиге критика и есеја метафоричног наслова Плесунегвама песника Ненада Грујичића, познаваоца његовог дела не изненађује него уверава да се његово стваралаштво врло успешно шири и на критичко ?есејистичко поље. Разумљиво је да се у фокусу свих његових критичких текстова налази поезија. Али ово није прва књига критика Ненада Грујичића. Пре десет година објавио је књигу под насловом Прокрустова постеља. Међу корицама те књиге нашли су се текстови о поезији српских песника од Драгана Колуџије па до Ивана Негришорца. Дакле, повелик временски период и подоста песника средње и млађе генерације захватила је Прокурстова постеља а да никоме није било тесно, али се нико није башкарио више него што му је то одговорно критичарево судило дозвољавало.
После упознавања са текстовима из књиге Плес у негвама, први наш утисак је да се пред нама налази критичар изграђених, рафинованих естетских мерила, истанчаног смисла за уочавање онога што је битно и вредно, пасионирани љубитељ и велики познавалац поезије.
У књизи Плес у негвама што ће рећи, стварање и просуђивање под условима које нам намећу многе релевантне књижевне конвенције и узуси панорамски се огледају стваралачки токови нашег савременог песништва, углавном средње и млађе генерације песника са свих простора српског језичког подручја.
У првом одељку књиге, под насловом Јуродиве музе, реч је о песничким књигама или о песништву: Бранислава Петровића, Даре Секулић, Ранка Рисојевића, Крстивоја Илића, Милана Ненадића, Ђорђа Сладоја, Раше Перића, Предрага Бјелошевића, Драгана Јовановића Данилова, Небојше Деветака, Зорана Костића, Владимира Јагличића, Мирослава Цере Михаиловића, Радомира Уљаревића, Мирослава Алексића, Јелене Алексић и Миодрага Раичевића. У критичким освртима на ову поезију Ненад Грујичић тражи и истиче она мисаона и емотивна тежишта и посебности које писца чине препознатљивим и особеним. Он трага за поетским интензитетима и језиком који освежава – као ментол. Један критички осврт и носи такав наслов Ментол језика, дакле озонски дах свежине, дах који чисти и препорођује чула и снове.
У другом одељку, Српскоатенска млађ, на тренутак осетимо благи призвук ироније; она, уосталом, повремено избија из многих текстова ове књиге – читамо критике на песничке књиге и поетску авантуру Симона Грабовца, Селимира Радуловића, Миодрага Петровића, Благоја Баковића, Зорана Ђерића, Ласла Блашковића и Ненада Шапоње. Видимо да су овде окупљени млађи новосадски песници који су имали неке додирне или сличне стваралачке и животне судбине а јавили су се на новосадском књижевном небу у времену од 1970. до 1980. године, али различите снаге и оријентације. Од заговорника модерних поетика до оних класичног пева, ватреног темперамента, што припадају најхировитијој песничкој струји и што опчињавају експлозивном снагом језика.
У трећем одељку, Свечане речи, како то и наслов казује, објављени су есејистички текстови поводом неких свечаних тренутака и годишњица. Поред све пригодности, они су самостални лирски есеји, озрачени свежином језика, поетском енергијом и мисаоном целовитошћу па тако надилазе своју првобитну намену. Уосталом, у свим критичким текстовима књиге Плес у негвама, ма о чему или о коме они говорили, осећа се устрепталост Грујичићевог лирског духа, духовита речитост, сликовитост естетских утисака, реска сатиричност и зналачка промишљеност.
Језиком ослобођеним од клишева и стереотипа, Ненад Грујичић у књизи Плес у негвама, лако и присно комуницира са предметном поезијом и писцем, срођава се с њим, увек у будном и сталном дослуху са својим уверењима, прати њихов ход, осветљава њихове просторе. Све то чини непосредно, без увијања и околишења, а радосно. Јер он, ипак, спада у љубитеље а не судитеље поезије како то рече М. Егерић на једном месту у предговору књиге Критике и огледи Петра Џаџића.
По начину реаговања и неким другим особинама – виспреност зналца, узлет духа, рескост – Грујичићева критичарска активност, у понечем, подсећа на некадашњу активност и реаговања нашег познатог, недавно преминулог, критичара Борислава Михајловића Михиза. Одмах да кажем, основне вокације ова два писца нису до краја исте. Као некада Михиз – познат по хитром и крилатом реаговању на најразличитије књижевне и културне појаве (Љубиша Јеремић у предговору Михизове књиге Књижевни разговори) – тако нам се чини да реагује и Ненад Грујичић на садашње појаве. Има у његовом реаговању нешто од оне михизовске духовитости, крилатости, оштрине језика, убојите сатиричности.

Песник по основној вокацији, а не суви критичар – док читамо његове иначе врло стручне критичке текстове, прецизне оцене, тачна осветљења, богате опсервације – он стално у нама буди лирске осећаје, поетске доживљаје. Уосталом, Грујичићева лирска матрица језика препознатљива је у свим критичким и есејистичким текстовима које овде читамо. Ненад Грујичић понесено, а убедљиво, са великом љубављу према правим вредностима и истинским наговештајима, изриче своја уверења, просуде и оцене. Ако се, пак, може говорити о било каквој искључивости у критичким судовима и проценама онда је то, пре свега, однос према лажним вредностима, којих увек има око свих ствари и дела, а богме, у изобиљу око књижевних. Он разобличава немоћ која се често заогрће и прикрива разним „новотаријама“ и квазимодерним стремљењима. Као што нема разумевања за професионалне негаторе и ниподаштаваче, тако ни за ревносне аплаудере. Најежи се на све оне који ниште и поричу старе вредности, а нарочито на оне који из свих оруђа пуцају у традицију и мит, у нашу духовну и националну баштину, зарад циљева који често нису само књижевног карактера. Разуме се да је свако рађање новога болно и конфликтно, неминовно ствара таборе и фронтове, захтева опредељење, декларисање па онда учини и понеки помак. Али оно ново које сасвим негира старе вредности, радикално кида са традицијом и митом, мора брзо да усахне као и свака биљка одвојена од свог корена. Грујичић је модерни песник и критичар широм отворен за сва нова стремљења, али исто тако и онај који је чврсто везан за наше праве традиционалне вредности, оне подстицаје који се рефлектују у садашњости као наша духовна особеност.
У овој књизи испољен је врло оштар однос према једном делу савремене књижевне критике: Критички текстови данас личе један другоме као јаје јајету... На српској књижевној сцени формирана је последњих година једна трагикомична и трапава скупина тумача књижевности која има комплексе и предрасуде према рођеној традицији и култури. Њен однос према српском језику и баштини, миту и корену, раван је љубави према стрипу...
Језик критичара Грујичића је оштар, кристално јасан, свеж, богат. Његови се текстови читају са великим интересовањем, узбудљиви су, крилати. Он изриче врло релевантне судове а све је то понесено и пуно лирске енергије. Он је, најзад, критичар чију реч треба уважавати. Овом књигом потврђују се наша уверења да Ненад Грујичић, критичар и есејиста, може да стане, без великог зазора, уз раме Ненаду Грујичићу песнику. Замешени су од истог текста.

Најновија књига Ненада Грујичића „Плес у Негвама“, књига која ће многе обрадовати, некима засметати, неке испровоцирати, а појединце и наљутити, свакако је књига коју сви: и обрадовани, и наљућени, а и они који су испровоцирани, као и они којима смета, морају, безусловно, да прочитају, и то из више разлога. Међутим, индивидуални разлози за читање сигурно ће бити у другом плану, дакле иза заједничког разлога – иза Грујичићеве одбране песника и песништва. Ово поготово, ако се зна да је прошлогодишња књижевна продукција, на свеопшту радост, после дужег низа година била богата књигама књижевноисторијске, есејистичке, критичке, студиозне и књижевнотеоријске оријентације.
Поделивши књигу на три дела са доминирајућом целином посвећеном песницима, песништву и песничким књигама, Грујичић се прихватио незахвалног, али веома честитог посла – отворено је проговорио о неким непринципијелним појавама у нашој књижевности (песништву), које бацају сенке на нашу изузетно живу, атрактивну и богату књижевну свакодневицу. Грујичић, рецимо, своју књигу есеја и критика „Плес у негвама“ није случајно започео промишљањем песништва Бранислава Петровића, песника чија ће поезија светлети у нашем језику дуго после нас, а кога опет неки савремени „чувари“ књижевне сцене, да ли случајно или намерно, изговарајући се ређим Петровићевим књижевним оглашавањем, заобилазе, сејући, лагано, прах заборава преко имена песника који је, између осталог, написао и: Сад више нема таме у коју нисам сишао по своје злато./Наг и сиромашан падам у провалију./ Све познато и драго трампих за непознато/унапред славећи своју погибију.// Зидару је лако: кад му је тешко куће зида./Лекару још лакше: када је болестан, људе лечи./Мени је најтеже, љубави моја чиста – мене у јатима напуштају речи.
Потом следе осврти на књиге песника: Павла Поповића, Даре Секулић, Р. Рисојевића, К. Илића, М. Ненадића, Сладоја, Раше Перића, П. Бјелошевића, Д. Ј. Данилова, Деветака, Зорана Костића, В. Јагличића, М. Ц. Михаиловића, Р. Уљаревића, Мирослава Алексића, Јелене Алексић и Миодрага Раичевића.
Заједничка особина Грујичићевих осврта на књиге наведених песника лежи у принципијелној одбрани поезије тих песника. Неки од њих нису добили заслужено место, на које их Грујичић, прецизно наводећи разлоге, поставља; некима, који условљени местом боравка (у умртвљујућој хладноћи провинцијских градова) бивају скрајнути на маргину књижевних збивања без обзира на то што њихово „певање“ заслужује место у епицентру догађања, Грујичић иницира дужну афирмацију, а некима, као што је случај са Д. Ј. Даниловим, не чува безрезервно леђа, већ ту одбрану Даниловљевог песништва чини аргументима не либећи се да добронамерно приговори онима који Данилова оспоравају, а такође добронамерно, ни самом песнику Данилову. Дакле, у једном веома поштеном односу према стању на нашој књижевној сцени, Грујичић је проговорио „ни по бабу, ни по стричевима“.
Други део књиге насловљен „Српскоатенска млађ“ проговорио је о снажном извору савремене српске поезије – новосадском кругу. Реч је о књигама С. Грабовца, С. Радуловића, Миодрага Петровића, Б. Баковића, 3. Ђерића, Л. Блашковића и Н. Шапоње, дакле о групи млађих песника који су изборили своје место, и који, ценећи према њиховим најновијим књигама, могу и хоће да доста новог и животодарног унесу у нашу литературу.
Трећи део Грујичићеве књиге „Свечане речи“ доноси занимљиве есеје (као што је есеј о слободном и везаном стиху) и пригодне проговоре и беседе, које је овај изузетни песник и есејиста изговарао разним новодима у свечаним и значајним тренуцима. Оно што посебно плени у овим беседама јесте танано и суптилно преплитање чињеничног са рафинираним и поетичним набојима личне поетске бравурозности, а све на полигону широке, топле и сентименталне песникове душе. „Плес у негвама“ Ненада Грујичића јесте веома искрена, поштена и добронамерна књига, заправо права, како смо и у наслову означили – одбрана песништва.