O Prokrustovoj postelji

Zoran M. MANDIĆ

Knjigu Prokrustovapostelja Nenad Grujičić zamislio je kao izbor kritičkih tekstova (ogleda, kritika i prikaza) koje je u periodu od dve godine (1986 ? 88) objavio na stranicama LetopisaMaticesrpske, Književnerečii novosadskih dnevnih novina Dnevnik. Reč je o dvadeset šest tekstova i to, uglavnom, kritičkih zapisa o pesničkim ostvarenji­ma: Dragana Kolundžije, Ivana Negrišorca Miloša Komadine, Boška Ivkova, Stevana Tontića, Zilhada Ključanina, Mirjane Božin, Borbena Vladovića, Judite Šalgo, Bogdana Arnautovića, Milovana Marčetića, Ota Horvata, Marije Šimoković i dr. U uvodu (nekoj vrsti predgovora) knjige Grujičić je zapisao da mu se naslov Prokrustova postelja učinio zgodnim, jer on svojom simboličkom snagom iznutra obasjava njegovu kri­tičku laboratoriju da bi se u korist či­taoca prisetio: da je Prokrust u svoju kuću mamio putnike namernike, nut­kao ih jelom i pićem, nagovarao da prenoće na jednoj od dve, različitih dužina postelje, pri čemu je visoke nesretnike smeštao na mali, a niske na veliki krevet, da bi prvima odsecao, a drugima rastezao noge na du­žinu ležaja. I kao što se zna Prokrust je dolijao Tezeju, koji ga je skratio za glavu koja je prelazila dužinu kreveta, uz napomenu da je Prokrustov sin Sinis nastavio da se bavi očevim zana­tom!
I upravo kroz prepričanu skicu po­znatog antičkog mita (onako kako je i sam autor predočava »umesto predgovora« knjige) valja uočiti Grujičićevu kritičarsku nameru da se svako književno sameravanje svede u gra­nice kompetentne »osećajnosti« za pravu književnu stvar, bez ustručava­nja da se svakoj knjizi odredi njeno pravo mesto i izbegne rizik napredo­vanja polutalentovanih, mediokritetskih i veštačkih »tvoraca«, ili sve opa­snijih generatora književne inflacije.
U tom kontekstu Grujičiću treba dati za pravo u onim književnim pri­kazima (Dve mogućnosti pevanja i Avantura pisanja) u kojima se pišući o stihozbirkama Boška Ivkova i Judi­te Šalgo: Sev i Život na stolu nije li­bio da ukaže i na pad vrednosti, kod pisaca čija je književna »moć« sve vi­še u vlasti lažne književne autoritativnosti. I upravo u pomenutim tekstovi­ma Grujičić je bez ustezanja (i stra­ha) odbacio onu vrstu pesnika, koji više nisu kadri da izdrže remont sopstvenog pesničkog teksta niti da aku­muliraju lirsku energiju jezika. Ovom treba dodati i savet da Grujičićevu Prokrustovu postelju treba pažljivo čitati, jer splet naznaka, koje čine njegovu književnu hirurgiju, naročito kada je reč o amputaciji određenih književnih »vrednosti«, otvaraju pro­store za analizu »kritičareve potrebe da se suprotstavi lažnim kontinuiteti­ma« u poeziji, kako to zaključuje Va­sa Pavković, a reklo bi se i lažnim kritikama, koje po sistemu nogomet­nog duplog pasa od književnosti pra­ve jednu, a od književne kritike drugu farsu.
I na kraju, valja reći da će ova Grujičićeva knjiga ostati u sećanju po tekstu Rani erotski radovi, kao pri­kaz knjige koju je Sava Damjanov u niškoj Gradini objavio pod naslo­vom Graždanski erotikon, a koji je izazvao polemiku u Književnoj reči između Grujičića i Damjanova. Da bi stvar doveo do kraja, Grujičić je u Prokrustovoj posteljiobjavio u ori­ginalu pesmu Lukijana Mušickog Pica, oko koje su se lomila pomenuta dva polemička koplja.

(1989)

Mihajlo PANTIĆ

Grujičić spada u relativno mali broj pesnika svoje generacije koji se bave i kritikom, i to na osoben način. U čemu je ta osobenost? Najpre u tome što kritika, tako iz tekstova Prokrustove postelje proizilazi, nije po svaku cenu sistematična delatnost, već je, prevashodno, strasni pledoaje za svaku pojedinačnu kljigu, čak za svaku pojedinačnu pesmu.
Bavljenje kritikom, vidi se to iz Prokrustove postelje sasvim jasno, autorov je intuitivni odgovor na haos preobilne tekuće poetske i ine produkcije. Pri tom Grujičić u opisu i tumačenju podjednaku energiju usmerava kako na dela već potvrđenih stvaralaca, tako i na ostvarenja onih pisaca kojima će, verovatno, Grujičićev tekst biti jedini kritički osvrt koji su dobili u životu.
Predočeni način pisanja još u nečem odaje pesnika. Reč je o tome da se pesnik u čitanju najrazličitijih radova tvrdoglavo vraća nekim opsesivnim stvaralačkim pitanjima. Ta osobina, uz pomaljanje jedne posebno sagledane, mahom socijalne slike poezije, koja se u vidu fragmentarizovanog, razdrobljenog eseja čita u gotovo svakom Grujičićevom tekstu, ponekad na nivou jedne jedine rečenice, čini Prokrustovu postelju konzistentnijom knjigom nego što to na prvi pogled izgleda.  (Iz recenzije)

(1988)

Vasa PAVKOVIĆ

Nenad Grujičić piše kada je izazvan, podstaknut, dirnut nečim. Tekst Neostvareni kritičar Vuk Karadžić, premijerno štampan u godini Vukovog jubileja, proizilazi iz kritičareve potrebe da se suprotstavi lažnim kontinuitetima i lažnim počecima u domaćoj književnoj kritici. S dosta ozbiljnih argumenata Grujičić dokazuje da se o Vuku i ne može govoriti kao o pioniru naše književne kritike suprotstavljajući se onima koji bi da mnoštvu Karadžićevih pionirskih uloga dodele još jednu.
Tekst o pesništvu Dragana Kolundžije stvoren je iz Grujičićeve potrebe da revalorizuje delo ovog pesnika, jednog iz čuvene generacije neosimbolista... I ogled o pesništvu Ivana Negrišorca nastaje na osnovu formalnog izazova koji, u čitaocu Grujičiću, izaziva delo mladog pesnika. Grujičić, koji će se u nekoliko svojih prikaza bez milosti obračunati sa ''strukturalistima'' (up. radove o Tontiću, Božinovoj, Vladoviću), začudo, ne samo da analitički precizno i argumentovano, ''iznutra'' promišlja evoluciju Negrišorčevog pisma, već inventivno iznalazi i domete formalnih zahvata u grafičkom tkivu pesnikovog ''Zemljopisa''.
Ova tri ogleda su, bez sumnje, temeljna za rukopis i predstavljaju Nenada Grujičića kao sposobnog kritičara tradicionalne škole, veoma informisanog, spremnog na polemička i druga sučeljavanja.
Drugi deo Prokrustove postelje zove se ''Kritike i prikazi''. U njegovom prvom delu pisac je sabrao dvadesetak prikaza pesničkih knjiga. Neki među njima biće dragoceni i za buduće čitaoce i kritičare (radovi o Komadini, Božinovoj ili Blaškoviću), drugi su značajni zbog autorovih nedvosmislenih ukazivanja na vrednosti ili slabosti (radovi o knjigama Ivkova i Karanovića).
Zaključni deo rukopisa predstavlja ovog autora kao čitaoca širih interesovanja. U njemu se bavi izdanjima koja tematizuju pojave i ličnosti iz književne prošlosti ili savremene autore čiji su ga projekti zainteresovali. Vrednost tih tekstova se ogleda u njihovoj informativnosti i Grujičićevoj sposobnosti da konsekventno predstavi autora, knjigu, problem i sve u želji da privuče čitaočevu pažnju. Pri tom, on, najčešće, nalazi ravnotežu između zahteva novinskog teksta i vlastitih opsesija (v. radove o nadrealistima ili Nestoru Žučnom), ali zna i da se opsežnije usmeri na deo knjige ili problem koji inače zaokuplja njegovu pažlju (v. diskusiju o bećarcu povodom Damjanovljeve antologije).
Rukopis Prokrustova postelja Nenada Grujičića je ostvarenje veoma obaveštenog i dovoljno zrelog mladog pisca. Dragocena je i autorova briga o jeziku kojim piše.  (Iz recenzije)

(1988)