Nenad Grujicic, direktor brankovog kola, pesnik, 063-827-2-588

Poželite li da počešete jezik, kad vas zasvrbi, i kažete ono što svi prećutkuju ili se prave ludi, kao da se nije ni dogodilo, uzmite ovu knjigu novosadskog pesnika i kritičara Nenada Grujičića „Polemike i odušci" i videćete da je u književnosti, možda, čak i više krivde nego u našem političkom životu i da je, možda, pošast afera iz književnosti presađena u život.
Ovaj čovek ne priznaje, on se ne slaže, on zna da vidi i ima petlju da kaže. Zabrljate li ili se polakomite da uradite posao za koji niste sposobni, krivotvorite li književne vrednosti ili rasprodajete li književne savesti, igrate li se s moralnim normama i govorite li ono što ne mislite ili mislite onako kako vam se plaća, ostaćete, i kad nećete, u ovoj knjizi, bez gaća.
Zašao je on svuda gde se nešto krivotvori, gde se računa bez krčmara, gde se mesto u poeziji plaća, i neprestano oko sebe osvrće i za kurentno povezuje i samo pomodno zarezuje, gde se grupiše s predumišljajem i hvali s tajnim primislima i sakupio sve te primere i otkrio sve tajne namere, razbucao nosioce, izgovorio imena i prezimena, pa kom opanci kom obojci.
Čega sve tu nema i ko sve tu nije umešan. Od „Antologije srpske poezije Republike Srpske" Radivoja Mikića, preko „Paranoje Save Damjanova", ''Velike blamaže Marije Kleut", „Pustih snova Vase Pavkovića", „Sto krivica jednog anonima" i čitavog niza drugih primera o greškama i grešnicima (bez ijednog pokajnika), ovaj pesnik koji ne ostaje dužan, ovaj književni znalac, koji ne prašta, ovaj bojovnik koji traži pravdu onde gde je ona zakorovljena i vidi tamo gde svi zatvaraju oči, ne odstupa ni za jotu od svoje vere da istina može da ispliva na površinu i ne boji se da ostane sam samcit. Don Kihot koji uzalud razgoni vetrenjače. I prećutkuju ga, i zaobilaze, ali on postoji i njegova hrabrost, njegov uprti prst u vašu rasprodaju savesti u vaše neznanje, u vaše krađe i prekrađe, plagijatske i krivotvoriteljske naravi (i sve imenom i prezimenom, sve u brk), ostaće i posle nas, kad se prašina slegne i kad se ispod „kreča, ispod peska" počne da traga za onim što traje i onim što ne nestaje.

Knjiga Nenada Grujičića „Polemike i odušci“ sadrži 24 polemike nastale različitim povodima i 18 eseja, kritika i zapisa. Iz autorove napomene na kraju knjige shvatamo da su tekstovi oba dela knjige objavljivani u periodu od 1985. do 2004. godine u književnoj periodici (Književna reč, Književne novine, Polja. Letopis Matice srpske, Sveske, itd.) i dnevnoj štamii (Politika, Dnevnik, Večernje novosti, (Naša) borba). Ista napomena sadrži precizno Grujičićeva shvatanja polemike, odnosno polemičkog angažmana: "Polemiku doživljavam kao jedan od najviših oblika književne pismenosti, kao privilegovanu disciplinu koja zahteva posebnu vrstu talenta lišenog artificijelne drčnosti, logodijareične narcisoidnosti i demoiske amoralnosti. Polemika, uz sve, podrazumeva vidovitu hrabrost u bezgrannčnim poljima stvaralačke slobode i radosti, sposobnost da u tekst budu uključeni sve kapaciteti argumentacije i motiva, jezičke i misaone igre i sjaja". (podvukao N. Ćosić)
Polemike Nenada Grujičića uključuju "sve kapacitete argumentacije", bilo da je reč o dugom "polemičkom dahu" (polemike "Potemkinova antologija" Radivoja Mikića, 32 stranice. "Velika blamaža" Marije Kleut, 18 stranica, "Paranoja Save Damjanova", 11 stranica), ili kraćim polemičkim iskazima gde upravo dolazi do izražaja sjaj jezičke i misaope igre. Ali taj sjaj je potresno gorak i taman u tekstovima "Molitva za Maticu srpsku" i "Molitva za Maticu, opet". Piscu ovog prikaza te dve liče na pesme u prozi gde ljudski lelek pesnika Grujičića zbog urušavanja jedne od temeljnih institucija nacionalne kulture, sjedinjuje, stapa lament i satiru, krajnji očaj sa vitalističkim žarom poziva na pobunu u odbrani Matice srpske.
Poslušajmo pisca: "Sačuvaj, Gosnode, Staricu Maticu srpsku! Oduvaj puder s bledog lica i umij izvorskom vodom. Nauvce joj zagrgolji da godinama nije kako valja i trebuje. Podseti je na rane noljupce i osnivače trgovce.''
"Gurni koju paricu u mastiljave džepove pisaca. Ne pitaj šta košta sonet. Glava je u njemu zinula. Ko li će tim ustima naneti vrućih krompira? Spasi, Gospode, pocepanu Maticu srpsku! Od stare pidžame sašij meke papuče. Rizikuj u derana od četrdeset leta. On će rasplamsati pubertetski dar. Balavac je okretan i načitan, jednom nogom u klimaksu. Taj bi pisce primao veseo i zdrav, on bi se satro oko dobrog rukopisa, i ne bi autoru mistifikovao način finansiranja".

Kad dobrog pisca-pesnika zaboli moralno posrnuće sopstvenog naroda, taj narod na sopstvenu sramotu dobija od pisca ovakav lelek, ovakvu ljudski očajnu molitvu. Problem Matice angažuje Grujičićevo polemičko pero u tekstovima s početka knjige (ukupno 4 polemike), povodom osnivanja Matice srpske Republike Srpske. On smelo ulazi u široko polje kulturoloških i osinje gnezdo političkih pitanja smatrajući da se osnivanjem više Matica srpskih cepa jedinstven kulturni prostor srpskog naroda na Balkanu, predlažući da se umesto "fantomskih matica" organizuju podružnice, ogranci, odeljenja jedne Matice srpske čije je sedište u Novom Sadu, već 176 godina posle njenog preseljenja iz Pešte.
Segment o polemikama završićemo citatom iz recenzije pesnika i književnog kritičara Želidraga Nikčevića koji u tekstu "Jedinstven polemički glas", između ostalog konstatuje: "Kao što obično biva kad se dostigne odgovarajuća tonska visina, ova prilično duga putanja sažeta je i koncetrisana u veoma osoben i prepoznatljiv polemičko-lirski glas, tako da uvijek možemo reći: Evo Nenada Grujičića, ni ovdje ne nrestaje da vibrira njegov jedinstven poetski nerv!''
U ovoj knjizi taj je poetski nerv u drugom delu oslobođenje ''balasta'' iolemike i donkihotske borbe isterivanja književno -istorijskih pravdi, nalazimo ga u obilju u esejima i prikazima knjiga o poezije Branka Miljkovića, Branka Radičevića, Dragana Kolundžije, Darinke Jevrić, Ranka Risojevića, Gojka Đoga, Pavla Popovića.. Jedan od ponesenih primera tog "oslobađanja" poetskog u refleksijama o poeziji, vremenu i smrti, takođe nalazimo u "sintetizujućem" vidu u eseju "Prsten oko sna" gde Grujičić na radost poklonika umetnosti reči izdvaja misli i stihove liričara koji predstavljaju trajnu vrednost nacionalnih i svetske književnosti. Pomenimo neke od njih: Jovan Dučić, Pedro Salina, Oktavio Paz, Miodrag Pavlović, Pol Valeri, Milan Dedinac, Rastko Petrović, Viljem B. Jejts. Esej problematizuje niz značajnih pitanja: mogu li vekovi menjati, trošiti i nadilaziti vrhove lirike, odnos erosa i tanatosa, poezija i njeno mesto u "tehnološki udešenom vremenu", kompjuter, Internet... Za kraj izdvajamo jednu Grujičićevu misao: "Poezija je retka disciplina čiji se oblici i rezultati ne mogu projektovati unapred, upravo zato što je ona kaleidoskop simultanih i do paradoksa neočskivanih rešenja koja ne moraju biti bolja od onih od pre dva veka ili milenijuma".

Polemišući, kao i pjevajući, Grujičić vodi računa da sačuva izvornu (skoro tjelesnu) snagu i muzikalanost, da ih oslobodi i razigra u svakoj mogućoj prilici. I u tom registru veoma je efektan njegov dosluh sa narodnomm inspiracijom, sa njenim diskretnim ritmovima i njenom slikovitošću koja je ponekad evocirana odabirom jedne jedine fraze ili, čak, jedne moćne reči (u čemu je Nenad pravi majstor) ovodeći u direktan kontakt najudaljenije argumente i tonalitete, vječno i trošno, uzvišeno i svakodnevno.
Razuvjeravajući i razobličavajući svoje oponenete, Grujičić uspješno varira različite retoričke registre, i svuda je ujednačeno kvalitetan, bez obzira na izvjesnu opčinjenost ''trivijalnim'' – ne da bi ono izložio poruzi, nego da bi na fonu karikiranja još jednom zablistao moćan refleks istinskog pjevanja, Grujičiću toliko svojstven i drag.
Iako je osnovni pokretač ovih polemika želja da se istjera određena književno-istorijska pravda, a osnovno uružje ubitačna duhovitost, iz njegovog glasa nikad ne iščezava ni onaj gorko-ironični impuls praćen jezičkim hedonizmom – očiglednim i čujnim uživanjem u konstrukciji sočnih feaza, sa efektnim poentiranjem na malom prostoru. Kao da je u rečenički tok ugrađen neki mali subverzivni mehanizam koji će sve te sintagme dovesti u nezgodne, a opet u funkcionalne relacije – da bi značenje i duhovitost postali jedno, kao što si bili i na početku.
Ne mogu a da ne naglasim izvanrednu svježinu, vitalnost i provokativnost njegovog ukupnog književnog djelovanja. Kao što obično biva kad se dostigne odgovarajuća tonska visina, ova prilično duga putanja sažeta je i koncentrisana u veoma osoben i prepoznatljiv polemičko-lirski glas, tako da uvijek možemo reći: Evo Nenada Grujičića, ni ovdje ne prestaje da vibrira njegov jedinstveni poetski nerv!

Očekivati od krhkog liričara da bude Herkul i počisti, pročisti, bar malo provetri Augijeve štale savremene srpske poezije bilo bi jednako što i upitati se da li bi taj posao bio više zaludan ili zametan. No ipak, iako sin antiherojskog doba, Nenad Grujičić je zašiljio svoje koplje i i zajašivši ne Rosinantu, već krilatog Pegaza ustremio se na savršeno stabilne i na vekovnim temeljima literarnog establišmenta koji samog sebe nadgrađuje i nasleđuje stojeće vetrenjače.
Ima u toj njegovoj upravo objavljenoj zbirci „Polemike i odušci“ (Oslobođenje, Srpsko Sarajevo-Banja Luka, 2004) zapravo više ovog drugog dela naslova, jer, koliko god da polemičan, autor ipak nikad nije srdit i ratoboran (što taj termin izvorno podrazumeva). Vođen osećanjem za sve suptilnosti jezičkog izražavanja, nesumnjivo je da pesnik u njemu obuzdava polemičara da ne koristi toljagu, već umesto tog najoprobanijeg sredstva radije humor, ironiju i tu i tamo poneki sarkazam. Ima tu i momačko-delijskog poigravanja i nadigravanja, nečeg nalik na borbeni ples rečima (zamislimo razigrani stil jednog Kasijusa Kleja u viteškom sportu pesničenja), ima finih aluzija i razoružavajuće šarmantnog manipulisanja narodnim poslovicama, ima dakle toliko sklonosti ka formi, da Grujičićevo obračunavanje prerasta iz možda prvobitno zamišljeno svrsishodnog u ESTETSKO štivo. Ne vređajući ono što zovemo dobrim ukusom, ne spuštajući se na, kod nas u polemikama podrazumevajući, ulični nivo brutalizma, nikada ne koristeći svemoćni argumentum baculinum, autor piše beletrističku prozu sa žarom i erosom, slikovitu, asocijativnu i duhovito-suverenu, ne dozvoljavajući strastima da pomute do kristalne poente izvedenu misao, pomerajući tako sam razlog i predmet polemike u drugi plan, i pretvarajući ga samo u povod za nadahnutu igru duha.
Upravo taj eros pisanja prepoznajemo i kao onaj kvalitet koji piscu nameće da bude prirodni oponent nadzornika i štalskih momaka zaposlenih u pomenutim literarnim štalama. Eros je taj koji ga goni u intelektualne akrobacije, u zavodljive verbalne lupinge, sve do pukog zadovoljstva poetskog lebdenja, tačnije LEONOVANJA u bezvazdušnom i beztežinskom prostoru lepote radi lepote, ali ne na štetu pronicljivosti opažanja ili nekog vida potkupljivosti zdravog razuma.
Zapravo, Grujičić u svom pohodu ponovo reaktualizuje u međuvremenu zaboravljen, no naučno dokazan Stendalov zakon o mediokritetima, a koji se odvija u nekoliko faza:
Mediokriteti koji, inače, odsustvo talenta nadoknađuju izvanrednim smislom za organizaciju, međusobno se nepogrešivo osete ili nanjuše.

Nalaze se i udružuju.
Sparuju se, formiraju podmladak i
Preuzimaju vlast književnog poretka i ustrojstva (redakcije, saveti, odbori, katedre, žiriji...)

Pa ipak, smeh koji izazivaju Grujičićevi satirički odušci nije prasak zluradosti i ruganja protivniku, već pre smeh koji reaguje na lepotu književnog izraza, oštricu iargumenta, da bi joj samo i na taj način odao priznanje.
Naravno, jasno je da su te polemike samo puke igre reči protiv pojava; tek laki povetarac koji neće ni ustalasati premreženo nebo našeg književnog života. Naime, pobeda nad određenim nosiocima tih pojava nije isto što i pobeda nad pojavama kao takvim. Novi njeni predstavnici samo čekaju na red.
Ko god da je u knjizi pomenut ne bi, uostalom, morao da se žesti; ne samo što, kao siva eminencija i pozadinski organizator poetskih bestselera i krojač buduće istorije naše književnosti već po definiciji ne pati od preterane osetljivosti, već nadasve što može biti savršeno siguran da mu vrcave Grujičićeve opaske i odušci ni najmanje neće nauditi u karijeri.
Zaključujemo, dakle, da stanje u Augijevim štalama, naročito u odeljenju sa geometrijskom-progresijom-samorazmnožavajućim-postmodernizmom ostaje nepromenjeno. Sve su vetrenjače gde su i bile, i bez truda su smlavile koplje usamljenog jahača.
Pa ipak, da nije bilo Kihota, zar bi danas iko znao da su one uopšte postojale?