Nenad Grujicic, direktor brankovog kola, pesnik, 063-827-2-588

U čitalačkim rukama je knjiga ''Ples u negvama'' koja pesnika Nenada Grijičića otkriva kao književnog kritičara-teoretičara, stvaraoca čiji umetnički senzibilitet i poetička samosvest pokazuju kako je tradicionalna podela na pisca i kritičara i u našoj književnosti odavno prevaziđena i, da vrsne poete srpskog jezika postaju ubedljivi i nezaobilazni tumači pesničkih pojava i knjiga sa kraja ovoga veka.
„Ples u negvama“ je redak kritičarsko-teorijski amalgam trideset i osam eseja objavljivanih poslednjih desetak godina u listovima i časopisima, kako o pesničkim knjigama stvaraoca dve decenije unazad, tako i o klasicima naše književnosti (Dučić, Rakić, Kočić, Laza Kostić i dr).
Knjiga je tematski podeljena na tri dela: Jurodive muze, Srpskoatenska mlađ i Svečane reči. Ono što ujedinjuje tekstove „Plesa u negvama“ je teorijska doslednost i kritičarska strast da se pronikne u bit poezije kao jezičkog ostvarenja stihovne forme, u lavirint metafore i simbola, njihovih dragulja, deformacija, zloupotreba, hermetičkog egzibicionizma i postmodernističkog mucanja.
Od sintetičkog eseja o poeziji Branislava Petrovića na početku knjige „Magma jedne sudbine“, pa do završne besede „Pisac i zlatno doba" na kraju, autor ne odustaje od svoje namere da paralelnim poniranjem u specifičnosti poezije o kojoj piše, smesti pesnika u njegovo duhovno okruženje i književnu klimu vremena, pa da u tom kontekstu teorijski obrazloži ontologiju pesništva, svoja viđenja poetskih postupaka i oblika u opsesivnom traganju da poetičkim argumentima ustvrdi kako sva odstupanja od njene suštine u isto vreme znače i izneveravanje stvaralačke moći jezika kojim se piše.
Grujičić zalaže svoj vlastiti talenat i znanje, obaveštenost i razum, osećajnost i autoritet na polju pesničke umetnosti, tako da svoje kritičarsko-teorijske ocene stavlja na vagu etike, gde se kompetentno obrušava na tekuću književnu kritiku, počesto povodljivu i opterećenu pomodnim postmodernističkim sindromom, neosetljivu na vlastitu poetsku tradiciju, jer gaji simpatiju prema umetnički neobrazloženim pesničkim pojavama, eksperimentima polupismenih hermetičkih pesnika koji svojim namerno nerazumljivim poetskim diskursom pokušavaju sakriti nedostatak dara i stvaralačku impotenciju. Tako se Grujičić svrstava u one stvaraoce koji merodavno i bez kompleksa čiste ispred sebe sve što je u našoj poeziji veštačko, gojatno, strano i subverzivno, kameleonsko i nepismeno.
Kad govori o pesničkoj formi i široko popularnoj dilemi s kraja ovog milenijuma: vezani ili slobodni stih, autor otklanja opasne zablude eksperimentatora stiha ne zato što bi Nenada Grujičića svrstali u apologetu ritma i rime, već stoga što on činjenicama naše književne prakse uviđa kako „je korov beskrajnih sloboda u žvrljanju stihova, odnegovao zvrndove književnog života koji su posezali za sudovima i zaključcima od epohalnog značaja. Klasičnu lepotu stiha, koja osim dara traži i vrhunsko poznavanje zanata na tragu najvećih majstora, zamenjena je destrukcijom sklada i harmonije“.
Ženski princip poezije (vezani stih) u našoj najnovijoj poeziji je ugrožen: „Udaviti stražilovsku žilu kucavicu – značilo je biti moderan i u svetskom trendu“ i „ustanovljeno je pravilo, bolesno i unapred mrtvo: ne budi svoj, već tuđi“. Muški princip poezije (slobodan stih) koji je takođe jednak prirodi pesništva, postao je kod nas često „smešan pogon hermetičke poezije (u najvulgarnijem smislu) vaspostavio se u mreži srpskog jezika i oplesnavio zlatne niti tradicije oplemenjene neprolaznim lirskim vrednostima“. Dakle, muški i ženski principi pesništva postaju ravnopravni i zajednički dvostruki odraz mimesisa ukoliko se ostvaruju autentično i iz kojih proizlazi suštinsko biće poezije.
Pišući uglavnom o pesnicima iz svog bližeg okruženja, da spomenemo samo neke: Grabovac, Laslo Blašković, Rade Tomić, Milan Nenadić, Predrag Bjelošević i one starije: Brana Petrović, Pavle Popović, Dara Sekulić, Ranko Risojević, autor ne samo da prepoznaje osnovne poetičke koordinate njihove poezije, već ih smešta u tokove naše najnovije književne istorije i pri tom glasno progovara o gresima književne kritike prema većini od njih, gde se upućuju velike zamerke vladajućoj književno-kritičkoj osovini beogradsko-novosadskog kruga u kojoj narcisi velegradske književne elite potcenjivački merkaju pesnike iz drugih sredina i ćute pred mnogim pesničkim poduhvatima, pogotovu kada su u pitanju pesnici sa ove strane „opevane reke“. Tu nepravdu Nenad Grujičić donekle ispravlja pišući o poeziji Ranka Risojevića, Dare Sekulić i Predraga Bjeloševića.

Za „Brdo“ Ranka Risojevića kritičar kaže da je to „stamena pesnička građevina što visoko ustoličuje pesnikovu poziciju u kontekstu savremene srpske poezije“, a poezija Dare Sekulić „je koncentrat višedecenijskog nastojanja da se suvislo kaže da ili ne svetu i njegovim dvostrukim krajnostima, svetu što cepti u paradoksu čovekovih moći i nemoći, ushita i bola“, dok je „Govor, tišina“ Predraga Bjeloševića „prirodni izdanak dosadašnjeg poetičkog kontinuiteta koji se čini vrlo prepoznatljivim na mapi savremene srpske poezije“.
Poetičan naslov knjige „Ples u negvama“ svojom metaforom radoznalom čitaocu otkriva teorijsku podlogu autorova odnosa prema pesničkom stvaranju uopšte, rekli bismo i poetiku Nenada Grujičića. Priroda poezije, njena svest i oblik je neminovnost da „pravi umetnik najbolju igru izvodi kada je okovan lancima... Udovoljiti zahtevima pesničke forme i, ne pokazujući žuljeve od negava i afirmisati nežne i moćne piruete jezika, njegove komplementarne muzičke simbioze“.
Nije se Nenad Grujičić, iako se njegove kritičarsko-teorijske sposobnosti utemeljuju na izuzetnim poznavanjem najnovijih dostignuća nauke o književnosti, a kako to mnogi današnji kritičari čine, zapleo u akribiji strukturalističke i postmodernističke leksičke zavrzlame, već je kreativnom snagom vlastitog stila, svežim esejističkim zamahom, srećno uskladio polemičku igru rodnoga jezika sa usvojenom terminologijom modernog razmišljanja o književnosti.
Naznačili smo samo neke dimenzije ove izuzetno kompleksne i hvale vredne knjige. Obogaćujući našu najnoviju misao o književnosti grujičićevskom klasično-modernom metodom, knjiga „Ples u negvama“ je u mozaičnosti savremene srpske poezije, prepoznala stvaralačke muke večite borbe sa stihovnom formom, a samim tim i otkrila nove umetničke mogućnosti srpskog jezika i, konačno, podsetila na neke dosad neuočene vrednosti pesnika našeg romantizma i moderne.

Esejistički tekst Nenada Grujičića, pesnika, pod nazivom ''Muški i ženski princip'', ''o slobodnom i vezanom stihu, i o još ponečem'', predstavlja iznenađenje po dva osnova: 1. Po mestu gde je objavljen, 2. Po sadržaju.
Za Politiku, koja se odavno kloni problemskih, talasajućih tekstova o kulturi, esej Nenada Grujičića, nagoveštava preobražaj ili bar nagoveštaj preobražaja iz hronične apatije i olakog beleškarenja u problemsko, živo, provoikativno, pristrasno (da, pristrasno) promišljanje kulture, posebno umetnosti.Vraća li se vreme kad su tekstovi (koji će biti objavljeni u Politici, o poeziji, slikarstvu ili muzici) očekivani s nestrpljenjem, i ne samo od strane autora, kao što je evo neko doba slučaj (izuzmu li se dnevnici M. Danojlića i još ponešto).
Esej Nenada Grujičića može poslužiti kao inicijal za veliko spremanje po dvorcima, podrumima, tavanima, tmušama i zabitima savremene srpske poezije. Da se potresu školske lektire, fakultetski priručnici, antologije, da se u zamašćene izdavačke kuće unese hlora i kreča, te da se dobar deo izdavačke produkcije prosledi sanitarnoj inspekciji. S Grujičićem se možemo složiti ili ne složiti, ali njegov esej apsolutno znači da se nešto važno dogodilo.

Pojava knjige kritika i eseja metaforičnog naslova Plesunegvama pesnika Nenada Grujičića, poznavaoca njegovog dela ne iznenađuje nego uverava da se njegovo stvaralaštvo vrlo uspešno širi i na kritičko ?esejističko polje. Razumljivo je da se u fokusu svih njegovih kritičkih tekstova nalazi poezija. Ali ovo nije prva knjiga kritika Nenada Grujičića. Pre deset godina objavio je knjigu pod naslovom Prokrustova postelja. Među koricama te knjige našli su se tekstovi o poeziji srpskih pesnika od Dragana Koludžije pa do Ivana Negrišorca. Dakle, povelik vremenski period i podosta pesnika srednje i mlađe generacije zahvatila je Prokurstova postelja a da nikome nije bilo tesno, ali se niko nije baškario više nego što mu je to odgovorno kritičarevo sudilo dozvoljavalo.
Posle upoznavanja sa tekstovima iz knjige Ples u negvama, prvi naš utisak je da se pred nama nalazi kritičar izgrađenih, rafinovanih estetskih merila, istančanog smisla za uočavanje onoga što je bitno i vredno, pasionirani ljubitelj i veliki poznavalac poezije.
U knjizi Ples u negvama što će reći, stvaranje i prosuđivanje pod uslovima koje nam nameću mnoge relevantne književne konvencije i uzusi panoramski se ogledaju stvaralački tokovi našeg savremenog pesništva, uglavnom srednje i mlađe generacije pesnika sa svih prostora srpskog jezičkog područja.
U prvom odeljku knjige, pod naslovom Jurodive muze, reč je o pesničkim knjigama ili o pesništvu: Branislava Petrovića, Dare Sekulić, Ranka Risojevića, Krstivoja Ilića, Milana Nenadića, Đorđa Sladoja, Raše Perića, Predraga Bjeloševića, Dragana Jovanovića Danilova, Nebojše Devetaka, Zorana Kostića, Vladimira Jagličića, Miroslava Cere Mihailovića, Radomira Uljarevića, Miroslava Aleksića, Jelene Aleksić i Miodraga Raičevića. U kritičkim osvrtima na ovu poeziju Nenad Grujičić traži i ističe ona misaona i emotivna težišta i posebnosti koje pisca čine prepoznatljivim i osobenim. On traga za poetskim intenzitetima i jezikom koji osvežava – kao mentol. Jedan kritički osvrt i nosi takav naslov Mentol jezika, dakle ozonski dah svežine, dah koji čisti i preporođuje čula i snove.
U drugom odeljku, Srpskoatenska mlađ, na trenutak osetimo blagi prizvuk ironije; ona, uostalom, povremeno izbija iz mnogih tekstova ove knjige – čitamo kritike na pesničke knjige i poetsku avanturu Simona Grabovca, Selimira Radulovića, Miodraga Petrovića, Blagoja Bakovića, Zorana Đerića, Lasla Blaškovića i Nenada Šaponje. Vidimo da su ovde okupljeni mlađi novosadski pesnici koji su imali neke dodirne ili slične stvaralačke i životne sudbine a javili su se na novosadskom književnom nebu u vremenu od 1970. do 1980. godine, ali različite snage i orijentacije. Od zagovornika modernih poetika do onih klasičnog peva, vatrenog temperamenta, što pripadaju najhirovitijoj pesničkoj struji i što opčinjavaju eksplozivnom snagom jezika.
U trećem odeljku, Svečane reči, kako to i naslov kazuje, objavljeni su esejistički tekstovi povodom nekih svečanih trenutaka i godišnjica. Pored sve prigodnosti, oni su samostalni lirski eseji, ozračeni svežinom jezika, poetskom energijom i misaonom celovitošću pa tako nadilaze svoju prvobitnu namenu. Uostalom, u svim kritičkim tekstovima knjige Ples u negvama, ma o čemu ili o kome oni govorili, oseća se ustreptalost Grujičićevog lirskog duha, duhovita rečitost, slikovitost estetskih utisaka, reska satiričnost i znalačka promišljenost.
Jezikom oslobođenim od kliševa i stereotipa, Nenad Grujičić u knjizi Ples u negvama, lako i prisno komunicira sa predmetnom poezijom i piscem, srođava se s njim, uvek u budnom i stalnom dosluhu sa svojim uverenjima, prati njihov hod, osvetljava njihove prostore. Sve to čini neposredno, bez uvijanja i okolišenja, a radosno. Jer on, ipak, spada u ljubitelje a ne suditelje poezije kako to reče M. Egerić na jednom mestu u predgovoru knjige Kritike i ogledi Petra Džadžića.
Po načinu reagovanja i nekim drugim osobinama – visprenost znalca, uzlet duha, reskost – Grujičićeva kritičarska aktivnost, u ponečem, podseća na nekadašnju aktivnost i reagovanja našeg poznatog, nedavno preminulog, kritičara Borislava Mihajlovića Mihiza. Odmah da kažem, osnovne vokacije ova dva pisca nisu do kraja iste. Kao nekada Mihiz – poznat po hitrom i krilatom reagovanju na najrazličitije književne i kulturne pojave (Ljubiša Jeremić u predgovoru Mihizove knjige Književni razgovori) – tako nam se čini da reaguje i Nenad Grujičić na sadašnje pojave. Ima u njegovom reagovanju nešto od one mihizovske duhovitosti, krilatosti, oštrine jezika, ubojite satiričnosti.

Pesnik po osnovnoj vokaciji, a ne suvi kritičar – dok čitamo njegove inače vrlo stručne kritičke tekstove, precizne ocene, tačna osvetljenja, bogate opservacije – on stalno u nama budi lirske osećaje, poetske doživljaje. Uostalom, Grujičićeva lirska matrica jezika prepoznatljiva je u svim kritičkim i esejističkim tekstovima koje ovde čitamo. Nenad Grujičić poneseno, a ubedljivo, sa velikom ljubavlju prema pravim vrednostima i istinskim nagoveštajima, izriče svoja uverenja, prosude i ocene. Ako se, pak, može govoriti o bilo kakvoj isključivosti u kritičkim sudovima i procenama onda je to, pre svega, odnos prema lažnim vrednostima, kojih uvek ima oko svih stvari i dela, a bogme, u izobilju oko književnih. On razobličava nemoć koja se često zaogrće i prikriva raznim "novotarijama" i kvazimodernim stremljenjima. Kao što nema razumevanja za profesionalne negatore i nipodaštavače, tako ni za revnosne aplaudere. Naježi se na sve one koji nište i poriču stare vrednosti, a naročito na one koji iz svih oruđa pucaju u tradiciju i mit, u našu duhovnu i nacionalnu baštinu, zarad ciljeva koji često nisu samo književnog karaktera. Razume se da je svako rađanje novoga bolno i konfliktno, neminovno stvara tabore i frontove, zahteva opredeljenje, deklarisanje pa onda učini i poneki pomak. Ali ono novo koje sasvim negira stare vrednosti, radikalno kida sa tradicijom i mitom, mora brzo da usahne kao i svaka biljka odvojena od svog korena. Grujičić je moderni pesnik i kritičar širom otvoren za sva nova stremljenja, ali isto tako i onaj koji je čvrsto vezan za naše prave tradicionalne vrednosti, one podsticaje koji se reflektuju u sadašnjosti kao naša duhovna osobenost.
U ovoj knjizi ispoljen je vrlo oštar odnos prema jednom delu savremene književne kritike: Kritički tekstovi danas liče jedan drugome kao jaje jajetu... Na srpskoj književnoj sceni formirana je poslednjih godina jedna tragikomična i trapava skupina tumača književnosti koja ima komplekse i predrasude prema rođenoj tradiciji i kulturi. Njen odnos prema srpskom jeziku i baštini, mitu i korenu, ravan je ljubavi prema stripu...
Jezik kritičara Grujičića je oštar, kristalno jasan, svež, bogat. Njegovi se tekstovi čitaju sa velikim interesovanjem, uzbudljivi su, krilati. On izriče vrlo relevantne sudove a sve je to poneseno i puno lirske energije. On je, najzad, kritičar čiju reč treba uvažavati. Ovom knjigom potvrđuju se naša uverenja da Nenad Grujičić, kritičar i esejista, može da stane, bez velikog zazora, uz rame Nenadu Grujičiću pesniku. Zamešeni su od istog teksta.

Najnovija knjiga Nenada Grujičića "Ples u Negvama", knjiga koja će mnoge obradovati, nekima zasmetati, neke isprovocirati, a pojedince i naljutiti, svakako je knjiga koju svi: i obradovani, i naljućeni, a i oni koji su isprovocirani, kao i oni kojima smeta, moraju, bezuslovno, da pročitaju, i to iz više razloga. Međutim, individualni razlozi za čitanje sigurno će biti u drugom planu, dakle iza zajedničkog razloga – iza Grujičićeve odbrane pesnika i pesništva. Ovo pogotovo, ako se zna da je prošlogodišnja književna produkcija, na sveopštu radost, posle dužeg niza godina bila bogata knjigama književnoistorijske, esejističke, kritičke, studiozne i književnoteorijske orijentacije.
Podelivši knjigu na tri dela sa dominirajućom celinom posvećenom pesnicima, pesništvu i pesničkim knjigama, Grujičić se prihvatio nezahvalnog, ali veoma čestitog posla – otvoreno je progovorio o nekim neprincipijelnim pojavama u našoj književnosti (pesništvu), koje bacaju senke na našu izuzetno živu, atraktivnu i bogatu književnu svakodnevicu. Grujičić, recimo, svoju knjigu eseja i kritika "Ples u negvama" nije slučajno započeo promišljanjem pesništva Branislava Petrovića, pesnika čija će poezija svetleti u našem jeziku dugo posle nas, a koga opet neki savremeni "čuvari" književne scene, da li slučajno ili namerno, izgovarajući se ređim Petrovićevim književnim oglašavanjem, zaobilaze, sejući, lagano, prah zaborava preko imena pesnika koji je, između ostalog, napisao i: Sad više nema tame u koju nisam sišao po svoje zlato./Nag i siromašan padam u provaliju./ Sve poznato i drago trampih za nepoznato/unapred slaveći svoju pogibiju.// Zidaru je lako: kad mu je teško kuće zida./Lekaru još lakše: kada je bolestan, ljude leči./Meni je najteže, ljubavi moja čista – mene u jatima napuštaju reči.
Potom slede osvrti na knjige pesnika: Pavla Popovića, Dare Sekulić, R. Risojevića, K. Ilića, M. Nenadića, Sladoja, Raše Perića, P. Bjeloševića, D. J. Danilova, Devetaka, Zorana Kostića, V. Jagličića, M. C. Mihailovića, R. Uljarevića, Miroslava Aleksića, Jelene Aleksić i Miodraga Raičevića.
Zajednička osobina Grujičićevih osvrta na knjige navedenih pesnika leži u principijelnoj odbrani poezije tih pesnika. Neki od njih nisu dobili zasluženo mesto, na koje ih Grujičić, precizno navodeći razloge, postavlja; nekima, koji uslovljeni mestom boravka (u umrtvljujućoj hladnoći provincijskih gradova) bivaju skrajnuti na marginu književnih zbivanja bez obzira na to što njihovo "pevanje" zaslužuje mesto u epicentru događanja, Grujičić inicira dužnu afirmaciju, a nekima, kao što je slučaj sa D. J. Danilovim, ne čuva bezrezervno leđa, već tu odbranu Danilovljevog pesništva čini argumentima ne libeći se da dobronamerno prigovori onima koji Danilova osporavaju, a takođe dobronamerno, ni samom pesniku Danilovu. Dakle, u jednom veoma poštenom odnosu prema stanju na našoj književnoj sceni, Grujičić je progovorio "ni po babu, ni po stričevima".
Drugi deo knjige naslovljen "Srpskoatenska mlađ" progovorio je o snažnom izvoru savremene srpske poezije – novosadskom krugu. Reč je o knjigama S. Grabovca, S. Radulovića, Miodraga Petrovića, B. Bakovića, 3. Đerića, L. Blaškovića i N. Šaponje, dakle o grupi mlađih pesnika koji su izborili svoje mesto, i koji, ceneći prema njihovim najnovijim knjigama, mogu i hoće da dosta novog i životodarnog unesu u našu literaturu.
Treći deo Grujičićeve knjige "Svečane reči" donosi zanimljive eseje (kao što je esej o slobodnom i vezanom stihu) i prigodne progovore i besede, koje je ovaj izuzetni pesnik i esejista izgovarao raznim novodima u svečanim i značajnim trenucima. Ono što posebno pleni u ovim besedama jeste tanano i suptilno preplitanje činjeničnog sa rafiniranim i poetičnim nabojima lične poetske bravuroznosti, a sve na poligonu široke, tople i sentimentalne pesnikove duše. "Ples u negvama" Nenada Grujičića jeste veoma iskrena, poštena i dobronamerna knjiga, zapravo prava, kako smo i u naslovu označili – odbrana pesništva.