O Darovima

 
Želidrag NIKČEVIĆ

U savremenom svetu, na žalost, sve je manje mesta za igru i lepotu, sve manje tišine u kojoj bi čovek mogao pažljivije oslušnuti sebe i druge – toliko propuštenih tajanstvenih pokreta i sudbinskih melodija. U takvom svetu ni poezija nema baš mnogo šansi da se istinski razmahne, nema za nju odgovarajućeg poligona ili bar skloništa. Ponekad, naravno, imamo priliku da pozdravimo i nekog njenog istinskog posvećenika, kao sada Nenada Grujičića, jednog od retkih stvaralaca i graditelja u jeziku koji na izolaciju nikako ne pristaju. Naprotiv, Grujičić svoje raskošne lirske darove već više decenija kao da troši bez obzira na svakodnevicu, rasipa ih preko nje i njenih prozaičnih peripetija, pokušavajući da dokaže smisao i funkcionalnost poezije – u svim mogućim okolnostima. Otuda, naravno, izuzetna tematska raznovrsnost njegovog lirskog registra, i priličan broj knjiga kojima nam se ovaj pesnik obraća, tako da bi se zaista moglo govoriti o jednoj vrsti promišljene popularizacije kojoj Grujičić izlazi u susret dok stvara svoje pesme, a ponekad i čitave zbirke pesama.
Pa ipak, kad ovo kažem, ne zaboravljam da je ova poezija dobrim delom namenjena sladokuscima. Ona od svog čitaoca zahteva ne samo izuzetan lirski rafinman, ne samo veoma razvijen prirodan sluh, nego i vrlo konkretna znanja o lirskoj tradiciji. U njoj se prepliću odjeci različitih čitanja, uvek je tu zapretano neko suptilno ukrštanje s lektirom, a istovremeno ne prestaje da treperi neponovljiva autobiografska struna, prenapregnuta porodičnim, zavičajnim i nacionalnim refleksima.
Visoki rang Grujičićevog pesništva potvrđen je nagradama i priznanjima kritike, i tu iz književnog ugla nema ništa sporno. Opšti problem poezije danas  je u tome što je naš javni književni ugao veoma ograničen, što je izolovan od šire društvene zajednice i njenih omiljenih vokabulara, što je neopozivo marginalan, pa onda i najkvalitetniji učinci onoga što se u tom uglu zbiva ostaju po strani i nema ih tamo gde su još i te kako potrebni, tamo gde poezija još ima posla – nema ih u našim svakodnevnim životima.
Još od svoje izvanredne prve knjige, Maternji jezik, Grujičić jeste baštinik i nastavljač naše ponajbolje lirske tradicije, sa blagim prizvukom hermetičnosti, koja ne teži površnim efektima. U njegovom slučaju, međutim, sasvim je vidljivo i čujno rafinovanje već utvrđene lirske dikcije, koja dopire iz daleka. I kao što obično biva kad se dostigne odgovarajuća tonska visina, duga stvaralačka putanja našeg pesnika sažeta je i koncentrisana u veoma osoben i prepoznatljiv lirski glas, tako da uvek možemo reći: evo Nenada Grujičića, ovde vibrira njegov jedinstveni poetski nerv!
Grujičić ima jednu ranu pesmu s naslovom Razlaganje živog bića, i ona počinje zanimljivim pitanjem: „Ne bi trebalo valjda da branim ovo što pišem?“ Ova pesma je iz prve knjige, iz one delikatne ispitivačke pozicije kad se o pesništvu razmišlja otprilike kao kad se spremate na dug put, pa se osvrćete oko sebe i prikupljate ono što je neopozivo vaše, kad očigledno postoji potreba da branite integritet i suverenost, da se živo biće pesme zaštiti od razlaganja. Iako i sâm kritičar, Grujičić odavno gaji izvesnu rezervu prema kritici i kritičarima, i ona jeste opravdana. Nema sumnje da je kritička analiza poetskog stvaralaštva uvek neka vrsta naknadne pameti. A osim pameti, u njoj do izražaja dolazi po definiciji manje autentična, izvedena senzibilnost. I pri tom – uvek imate osećaj da se analizom nešto kvari i povređuje, da se nešto sporedno nameće, a nešto bitno izostaje. Međutim, taj hendikep je neizbežan, naročito kad imamo posla s lirikom koja – nešto slobodnije rečeno – ni  sebe do kraja ''ne poznaje''. Koja jeste svesna svoje snage, ali joj ne određuje unapred pravce rasprostiranja. Koja se stalno komeša i menja, koja radosno isprobava različite intonacije i registre, ne pristaje da bude konačno imenovana. Takva je lirika Nenada Grujičića.
Njegov stih je najčešće potpuno izbrušen i uravnotežen, gotovo sve knjige poseduju izuzetnu formalnu snagu i ujednačenost. U njima se isprobavaju najrazličitija zvučna i ritmička saglasja, i tu naš pesnik zaista podseća na muzičkog klesara koji uživa u kombinacijama, vodeći računa o značenju, koje nije uvek samo po sebi izvor radosti. Naprotiv, koliko god razigran, pesnik je istovremeno svestan ''uzaludnosti'' svog uzvišenog posla. Ta rezignacija je manje više opšte mesto, s tim što je ovde majstorski izvedena, baš u zanatskom smislu – kad na malom prostoru stiha ili diskretne rime, identifikujemo mnoga vitalna sazvučja. 
Čovek mora da se raduje ovakvom majstorstvu, i mogao bi iz njega da izvede poneki optimistički zaključak o našoj savremenoj poeziji. Iz tih sudara, naime, rađaju se rezervni kapaciteti  hrabrosti, snage i lepote – koje su nam neophodne za svakodnevno održanje u kritičnim trenucima. Čini mi se da upravo tu vrstu dragocene vitalnosti svojom stalnom brigom o jeziku neguje i Nenad Grujičić. Naime, u današnje vreme, srpski pesnički jezik nije baš svež i čist, nema onu gipkost i prirodnost kojom su vladali naši ne tako davni preci. Dučić je, recimo, savršeno upravljao savitljivim materijalom srpskog jezika koji pada u prirodnim kapljama i slapovima, pa i kad bi podražavao strane uzore, osećalo se bogatstvo i sloboda pokreta u vlastitom jeziku. Kasnije se to menja. Reči se upotrebljavaju sa mnogo više psihološke tendencije, javlja se čak izvesno ''neprijateljstvo'' prema stihu, kao da je on smetnja ili samo uzgredan oslonac. Međutim, kod naših ponajboljih pesnika vaskrsava upravo ono što se može zvati volja za formu ili volja za stih, i to je onda celovit i prepoznatljiv jezički stav, koji ne možemo pobrkati sa okolnim korisnicima istih jezičkih mogućnosti. To je ono karakteristično „zvučno telo“ po čijem podrhtavanju odmah znate: ovo je autentična lirika!
Grujičić strogo vodi računa da sačuva nasleđenu snagu i muzikalnost, da ih oslobodi i razigra u svakoj mogućoj prilici. Veoma je značajan i efektan njegov stalni dosluh sa narodnom i folklornom inspiracijom, sa njenim fatalnim ritmovima i slikovitošću koja je ponekad evocirana majstorskim odabirom jedne jedine fraze ili, čak, jedne moćne reči, dovodeći u direktan kontakt najudaljenije tonalitete, večno i trošno, uzvišeno i trivijalno, sirovo životno i transcedentno.
Povodom svog bavljenja ojkačom, vekovnom srpskom pevanijom u dinarskim prostorima, Grujičić zapisuje: „Ne može svako da peva ojkaču, detinjstvo mora biti ugrađeno u tu zvukovnu struju, u spoj zemlje i neba. Zvučni veo ojkače oživljava reči, spira sa njih ustajalu memlu negovora, ponekad poseduje i neki daleki liturgijski odjek na narodni način. U ojkači isprana reč dobija na svojoj elementarnosti.“
Opet ću citirati jedan njegov mali zapis. „Možda i ne znam šta je pesma, ali me ona uči tome.“ Imamo, dakle, proces učenja, oslanjamo se na doživljaj i na intuiciju, jer su to pravi izvori stvaralaštva, a znanje dolazi kasnije, samo po sebi, ako je već nekome stalo da se ovaj proces dovrši. Svakom novom pesničkom knjigom Grujičić pokazuje da je taj živi stvaralački proces suštinski beskonačan, da njegova inspiracija nema čvrsto fiksirane granice, ni vremenske ni prostorne, jer pesnik krstari i luta po svom ranom sećanju kao da je ono što ga tamo čeka potpuno živo, i kao da je deo sadašnjosti. Tačnije rečeno, on ga oživljava, pesma ga vaskrsava i čini delom sadašnjosti.
Evo još jednog malog autopoetičkog uputstva: „Ima stvari i pojava/ o kojima niko nikad ne peva/ a one su takođe pesme/ jer same sebe pevaju/ ne čekajući mene i meni slične.“ Sad, kad su se već pojavili i Šajkaški soneti, najnovija Grujičićeva pesnička knjiga, čini mi se da bolje znamo na šta je Nenad mislio kad je to zapisao. Ne do kraja, ali bolje. Dakle: koje su to stvari i pojave o kojima niko nikad ne peva, a one su takođe pesme, jer same sebe pevaju? Ili, drukčije formulisano: šta nam se to ovde javlja iznenada, kod Nenada?
Pre odgovora, hteo bih još jednom da naglasim svežinu, vitalnost i provokativnost njegovog ukupnog književnog delovanja. Sam njegov pristup pisanju i pevanju podrazumeva skoro demonstrativnu romantičarsku notu, za koju ponekad pomislimo da je iščezla iz naše savremene poezije. Ali ovde se baš na tome insistira: ne postoji nešto što je savremeno, ako ono (svojom poetskom snagom) nije u stanju da prizove večnost. U protivnom, ono je samo pomodno, banalno, onda se izneverava poetska misija u koju Grujičić veruje i koja ga vodi. Isto tako, i zbog toga, tekst kod Grujičića nikada nije samo tekst, već globalno akustičko-egzistencijalno polazište: tekst je doživljaj i neponovljivi životni trag. Ako nemate na umu i u sluhu tu neprekidnu unutrašnju vitalnost, taj pozitivni životni ritam koji pulsira u njegovoj raskošnoj leksici, onda ste u opasnosti da vaše tumačenje sasvim promaši cilj.
Pominjana je više puta i njegova opčinjenost ''trivijalnim'' aspektima stvarnosti – tzv. prljavi realizam, vrlo često praćen reskim socio-političkim invektivama, ali ne da bi se ti aspekti afirmisali ili izložili poruzi, nego da bi na fonu neobuzdanog karikiranja još jednom zablistao moćni refleks iskonskog pevanja, Grujičiću toliko svojstven i drag. Naime, taj gorko-ironični impuls praćen je izrazitim jezičkim hedonizmom, očiglednim i čujnim uživanjem u konstrukciji sočnih fraza, sa efektnim poentiranjem na malom prostoru, da bi značenje i zvuk postali jedno, kao što su bili i na početku.
U Grujičićevom pevanju takozvani zavičajni registar bio je stalno aktivan, toliko da bismo mogli reći da ovaj pesnik (osim što „radi na sluh“) poseduje i šesto čulo zavičaja. (U Bosanskoj Krajini, znamo, pevanje je deo života, odbrana od mukotrpnih talasa stvarnosti i istorije. Krajišnik peva i kad mu se plače, on peva i kad umire.) I uvek se tu javlja još jedna fina ambivalencija: vrlo jake emocije, čežnja, tuga i korota, a sa druge strane –  precizno i surovo markiranje ovoga do čega smo došli, do ovog deprimirajućeg, sudbinskog kvara. Recimo, ni priroda ni ljudi se tu ne javljaju u nekakvoj idiličnoj čistoti i netaknutosti – nego je sve izbrazdano tzv. civilizacijom, sa izvanrednim ironijskim efektima. Semantika uzvišenog meša se sa semantikom ''niskog''  – do nerazlikovanja, u čitavom nizu komično-dirljivih scena. Primera ima mnogo, bezbroj prizora i evokacija za koje ne možete ustanoviti gde tačno pripadaju, a jesu očaravajući.
Sad smo u Šajkaškim sonetima konačno dobili i pregršt sećanja („prekucanih iz tankih svesaka sa vertikalnom crvenkastom linijom“) studenta iz ''radničke barake kod tetke Milene, tik uz nasip Dunav-Tisa-Dunav'' – jedna mala lirska biografija. U propratnom tekstu za Šajkaške sonete Grujičić kaže: „Trudim se da se prisetim prvog dana, inicijalnog trena kada sam postao svestan da postojim.“
On, dakle, pokušava da pronađe samo ishodište, prvi dan, trenutak konstituisanja ličnosti, subjekta koji govori u prvom licu. I to je izvanredno težak zadatak, praktično nerešiv, ali se njegovim postavljanjem možda i nehotice pogađa sama suština budućeg pevanja. Jedan nemački filozof kaže da u ljudskom životu autobiografska nit puca čim se dovoljno namota prema njegovim počecima. Postoji, dakle, skrivenost početka, postoji jedno konstitutivno slepilo. Životnu knjigu ne možemo prelistati unazad, da vidimo odakle nadolaze reči i rečenice, nego je to lebdenje puno slutnje, magloviti osećaj koji obavija sve sa čim se graniči. „Kao što voda prati svaki oblik vaze“ – sugeriše Sloterdijk, a mislim da baš istu stvar, povodom soneta, kaže i Nenad Grujičić. „Kao što pehar nikad nije naliven istim vinom, i nikad doslovno u istoj prilici, i kao što oko punog kondira uvek igraju nove slike i zvukovi, novi ljudi i događaji, tako i sadržaji, uvek sveži i iznenadni, naseljavaju prividno istu pesničku formu.“
Onaj koji tako unatrag prelistava rane znake svojih početaka –  taj u istinskom smislu reči uvek počinje iznova. On razmotava i dopunjava živi pergament. Naoko – nemoguća misija, ali pesnik, pravi pesnik, ne može da se zaustavi. On mora da bdi i traga za ranim znacima – da bi ponovo otvorio svet.